Мој првенац :)

Standard
Мој првенац :)

Пре неколико година, за потребе школске приредбе поводом поделе пакетића, настала је у мојој машти прича која је у финалној верзији добила назив „Старинска, нестаринска прича“. Тада смо је извели за потребе ђака и малишане установа социјалне заштите у Врњачкој Бањи.
Синоћ је, у пуној сали Лесковачког културног центра, изведена на једној од свечаности везаних за обележавање јубилеја ОШ „Вук Караџић“ из Лесковца.
Дивни млади људи, ученици ове основне школе постали су пред својим најмилијима, наставницима, директором и многобројним радозналцима, најсјајније глумачке звезде, храбро уранајући у ликове Марка Краљевића, Милоша Обилића, Виле Равијојле, али и Капетана Куке, Петра Пана, Виле Звончице, неки од њих живели су и стварност у улогама Дечака и Баке, а неки су, богме, постали фасцинантне врачарице у лику Мерџане или још гламурознији Гуслар.
Захваљујем драгим ученицима што су сијали јуче на бини и храбро се порвали са текстом који је изискивао глуму дужу од једног сата. Браво, драги моји!
Хвала вам за дивне тренутке кад смо и ви и ја претварали машту у стварност!

СТАРИНСКА, НЕСТАРИНСКА ПРИЧА – Соња Ђорђевић

Јунаци:

Дечак
Бака
Марко Краљевић
Вила
Милош Обилић
Гуслар
Мерџана
Капетан Кука
Петар Пан
Звончица

Сцена I

Дечак седи за столом и чита или игра игрице. Долази бака
БАКА: Шта то читаш?
ДЕЧАК: Јеси ли чула за Хари Потера?
БАКА (одмахује главом): То је неки страни дипломата?
ДЕЧАК: Ма не, бако, што си ти необавештена! То је дечак чаробњак! А мора да си чула бар за страшног капетана Куку, за гусара који је пљачкао по Карибима?
БАКА: Каква кука, црно дете?
ДЕЧАК(показује рукaма): Бако, ти си глува? (Устаје и чини покрете као да се мачује.) Јеси ли чула за капетана Куку, Петра Пана, вилу Звончицу?
БАКА: Каква су то имена, Боже ме сачувај? (крсти се, одмахује главом.) Ма, дете, јеси ли ти Српче? Што помињеш те странце? Јеси ли чуо за наше јунаке: Марка Краљевића, Милоша Обилића, Mалог Радојицу? (Одмахујући главом, излази са сцене.)
ДЕЧАК: И они су неке фаце,а? Као славни јунаци наше епске поезије? Доста су ми досађивали на часовима књижевности! Кад су толико познати што их нема на неком диску, у некој игрици? (Враћа се игрици или књизи.)

Сцена II

Дечак је заспао за столом. Гаси се светло. Мрак. Пали се само светло на столу.
Из мрака му прилази лик Марка Краљевића. Посматра га. Узима свој буздован, замахује, прети прстом и одмахује главом с неодобравањем на лицу. Буди дечака.

МАРКО КРАЉЕВИЋ: Чујем, никог од нас не познајеш, а?
ДЕЧАК: К…ко си ти?
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Видиш, истина је што се међу нама причало. Ти си један страшно наваспитан момак и још грдно необавештен!
ДЕЧАК: Јааа?
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Мхм…
Улази вила.
Вила и Марко – наслања се на њу.
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Види, посестримо, то је онај што наводно не зна за нас? (чачка нос) Каже да смо мало познати ликови? Над јадном баком се искаљује,а знамо да баке треба поштовати, оне су у нашем свету врховна божанства јер преносе сећање о нама. (Опонаша дечаково имитирање мачевања.) Тражи од старице да уради ово или оно. (Имитира дечаков глас.)Познајеш ли капетана Куку, Петра Пана, Звончицу?
ДЕЧАК: Па никог нисам повредио, само сам баки желео да проширим видике!
МАРКО КРАЉЕВИЋ(маше руком): Е, кад сам ја секао уши по нашој епској поезији широм и попреко, овако и онако тај се господин Кука из далеког света није ни родио! Да је овде, сад бих га изазвао на мегдан, па да видиш да и ми коња за трку имамо!!!
Дечак се смешка.
ДЕЧАК: Бојим се да он нема коња. Он управља великим бродом и плови далеким морима.
МАРКО КРАЉЕВИЋ(Чешка се по глави; љубоморно): И колики је тај брод,а? (Показује од једне до друге стране позорнице.) Оволики. Хм…Мислиш да му не могу ништа, а? Ма кад окупам и истимарим мог Шару, брата, па кад га изложим на ливади зеленој, три нам брода нису ни принети.
ДЕЧАК: Узалуд… не можете се мерити по брзини. Он плови морима и то 100 чворова!
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Брз кажеш? Хм… Па кад се Шарац и ја залетимо…ех, да видиш онда како јунаци лете!!! Шест ћемо мора прелетети у једном залету! Додуше не знамо да пливамо, али, ако наступамо за репрезентацију, научићемо и то!
ДЕЧАК: А, он има и своје помагаче. Види. (Показује му слике у књизи.)
МАРКО КРАЉЕВИЋ (наслони се на вилу): А на шта ти личи ова вила Равијојла, моја другарица још из детињства! Види каква је, лепота једна!
(Вила, онако шеретски, чачка нокте.)
ДЕЧАК (критички је одмерава): Па…овај, види се да је још из детињства…овај другарица…њен модни укус…
(Вила га увређено погледа и окрене главу.)
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Пази шта говориш, неваљалче!
(Узима књигу и заједно с вилом разгледа слике.)
Пусти ти њега! Ех, Звончица види нека! Види како је жгољава и малена, ко мој палац! (Вили) Сећаш ли се кад ја викнем у гори зеленој – ти долетиш брже од муње са оне твоје Мироч планине, да спасеш јунака!!!
ВИЛА(с мало љубоморе у гласу): Хм… како се разголитила…да је изазовем на трку, не би могла до прве шуме долетети тако неухрањена!
МАРКО КРАЉЕВИЋ: И ја сам то помислио, часна реч! Па оне наше шуме, сву би је изубијала гора, па би читава планина звоном звонила! Тек тад би била права Звончица! Хахаха!
ВИЛА: А на такмичењу у скупљању лековитих трава, пола би јој дана требало да једну латицу пренесе! Морала бих да се на јадницу сажалим и укажем јој познато и ничим угрожено српско гостопримство и лепо је преко зиме погостим и подгојим, но се бојим да у пролеће неће моћи тим крхким крилцима полетети! Хихихи! (Заклања руком уста.)
Док се они разговарају, дечак заморен запада у сан.
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Е, заспа, јуноша! И њега би требало мало примити на стан и на храну! Не може јунак ни пола разговора издржати…И он ће славне претке своје представљати. Цццц….морамо нешто учинити, не дам да ми слинавац каља образ! Хајдемо, морамо да сазовемо породично веће, треба светлу традицију бранити мотком од ових бродова и кука.
(Излазе са сцене на прстима.)

Сцена III

Породично веће. Традиционална соба у старој српској кући. Старо огњиште, гори ватрица. Троношци крај омаленог стола. Марко огрнут калпаком од вучетине, дува у ватру. Близу њега седи вила, с изразом досаде на лицу, жваће жваку.
ВИЛА: Е, ове жваке су добра ствар. До овог изума, док сам чекала на ваше састанке, могла сам само да уврћем косу, све док је нисам упропастила. Види, нема сврхе више је чешљати! (Развлачи своје праменове, гледа их с неодобравањем.)
Улазе остали јунаци позвани на скуп. Марко се са свима грли и љуби. Кад поседају крај ватре, започиње разговор.
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Драго ми је што сте дошли. Имамо важнијех послова. (Гуслару) Ти, брзо, прочачкај уво, па слушај да ове мудрости у песму туриш, да ништа не оде у ветар, непотрошено. Кх,кх,кх… (Прочисти грло, па се обрати присутнима.) Као што знадете, тешка су времена настала по нас. Наша се земљица вековима све више скупља, разноразни принчеви, жабе, Снежанице, Пепељуге, Ивице и Марице, Шрекови и друга која гамад, почели су да се скупљају по нашим долинама што сад они тамо, преко границе снова, зову градови. Није им било доста што су унети у књиге, већ су почели да настањују и машту наших дечака и девојчица. Наши клинци су почели да заборављају наша имена.
МИЛОШ ОБИЛИЋ: Јеси у праву! Ево, ономад, на једном часу док су расправљали о М Е Н И, мали Милош, мој имењак…Срамота! Заспао је у моменту кад сам се свечано у песми над песмама заклињао да ћу починити….кхкхкх… (Наизглед скромно, дува у прсте и гледа у земљу, па подигне главу.)… оно што сви знате да сам починио. Пропао ми је дан!
МАРКО КРАЉЕВИЋ(одмахује руком): А ја знам колико бола морамо да преживимо кад теби пропадне дан! Није ово твоје вече поезије! Имамо важнијег посла!
МИЛОШ ОБИЛИЋ: Ма ја сам само хтео….
ВИЛА: Својих пет минута славе! Хехехе!
МИЛОШ ОБЛИЋ: Опет лажно клеветање! Не могу више да живим с тим! (Гуслару) Ти! Ти си крив за мој лош рејтинг у народу! Нисмо те лепо угостили на оној слави,а? Мало вина ти је било,а? Чим си отворио уста, одмах си слагао,а! Каква твоја објективност,а?! Како то извештаваш са терена,а? Уништио си ми каријеру,а! Како би било да се сада ти седам векова стално правдаш и доказујеш,а? (Засузи, па се удари о колено.) Море!!!!
МАРКО КРАЉЕВИЋ (Прилази гуслару и затвара му уши): Срам вас било! Тако пред човеком,а! А десет ми је дана требало да нађем неког ко је још жив, а зна да гусла! Као да не знате колика је зла учинила наша неслога, па би светлу традицију још мало да допуните вашом распекмеженошћу! Будите достојанствени! Светла традиција не заслужује да у њу уђу све ове свађе!
Покуњено се враћају на места.
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Наставимо. Једна ми се бака пре неко вече пожалила на унука. Верује у нека чуда од јунака, а часна наша имена заборавља. За Нову годину жели да му Деда Мраз донесе чак са Северног пола неко чудо од Схрек супер слам!….(Назив игрице чита са руке на којој га је записао.) То ништа не ваља. Мораћемо да развијемо, како се оно по новом каже, стално заборављам те нове речи што ноћу круже по овом нашем свету….(Пуца прстима.) Како оно беше? Аааа! Сетио сам се! Развићемо с-т-р-а-т-е-г-и-ј-у! (Грли Милоша Обилића.) То вам је нешто као оно кад видимо, Миле, виноград Љутице Богдана, а ја ти лепо кажем да бришемо одатле, а ти, ко у инат, нећеш, па морамо да се бијемо с њим, а ја сам те лепо упозорио како ме је једном дочекао. Јурио ме је горе, доле, тамо-амо, миц по миц, стего-притего, једва побего. А ти ипак ништа не слушаш. Па морам онда да применим „стратегију попријеког гледања!“
МИЛОШ ОБИЛИЋ: Аааа!Сећам се тога! Немој, Марко, тако дуго да нас гледаш, сви ћемо мртви попадати од страха. Остаћемо ка овај кукавац, те ћемо за ‘леба молити! (Показује на гуслара.)
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Шта се страшиш? Није ти ово Косово! Ја вам само илиструјем (намигује), опет нова реч, или како народна песма каже сликовито описујем иновације…(Важно глади бркове.) Хм!хм! У нашем драгом језику. (одмахује руком) Но да се вратимо на посао! Ми ћемо то дерле да научимо памети, а и стране завојеваче ћемо да научимо памети! Ево шта сам смислио: Ко што храбри Римљани, или неки други храбри људи, ал’ свакако храбри, кажу – Упознај свог непријатеља! Додуше, ми смо се упознавали увек прса у прса са својим непријатељима, али смо отишли у пензију, па сад можемо да пробамо и неке нове технике.Хм… остала им понека и ова старогрчка!
ВИЛА: Од када си био у посети оном дечаку ништа те више не разумем! Говори српски да те овај наш свет разуме!
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Појаснићу лепо! Имам гениЈозан план! Ми ћемо се ушуњати преко ноћи и онда ћемо да истражимо територију непријатеља и прикупимо нове податке.
ВИЛА: А? Ма шта ми наприча! А како се то ради?
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Сећаш се кад си хтела да идеш у певачице, па се запила једне вечери у механи, па те сутра млого нешто болела глава, а овај сирома’ овде певао, а теби све десет пута јаче одзвањало, па си гађала овог мог побратима да га ућуткаш по Мироч-планини? Ја сам прикупо податке о твом кретању из претходне јурњаве по планини, ћерали смо се ми од малена, па сам те укебао код левог вертикланог скока мога друга Шаре¬? Додуше, збрисала си под облаке, ал’ је Марко око соколово, атерирала си за тили час!
ВИЛА (кисело): Сећам се, сећам! Како се не бих сећала!? Од тад имам мигрену чим загрми! (Држи се за главу.)
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Е, видиш, то ти је исто тако. Ко што сам те ја укебао, па ти онда потрсила силно цвеће, тако ћемо и ми! Свак у чему је најбољи, он ће у оном свету да упозна свог непријатеља!
ВИЛА: Мхм! А имају ли они тамо шестопере златне?
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Видиш, не држе их више по кућама! Нашао сам их у једном орману, ал сам морао да га чукнем два-три пута о катанче! Кад запишта, закмеча, па се упали негде око, нећу слагати, хиљаде свећа, очи да ми истерају! Ја тамо-амо, бaуљај, скачи у бунар, једва се ишчупах! Чудни људи, неко ће их опљачкати, а они хладно оружје држе у фиокама.
ВИЛА: Добро онда, да ме не јуре по том свету!
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Овако ћемо: Вило ти ћеш да испиташ женскадију, није зазорно да јунаци чешљају по женским стварима!
МИЛОШ ОБИЛИЋ: Па, побратиме, кад боље промислимо, било би ризично да те опет пустамо да се пресвлачиш и играш „монашко оро“!
МАРКО КРАЉЕВИЋ : То и ја кажем! Ми ћемо испитати јуначкије ствари!
МИЛОШ ОБИЛИЋ: Охохох! (трља руке) Дошло је време за разгибавање! Све ми нешто шкрипи овде у коленима!
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Подмажи се, па да кренемо!

Сцена IV

Улазе у собу. Милош је понео тешко наоружање, па му је тешко да га сакрије. Мало шкрипи.
Сцена се одвија у мраку, само се чују гласови и шкрипа.

МАРКО КРАЉЕВИЋ: Што тако шкрипиш, пријатељу?
МИЛОШ ОБИЛИЋ: Не шкрипим.
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Лепо сам ти рекао да ништа не носиш, да све оставиш код куће!
МИЛОШ ОБИЛИЋ: Па зар би те ја лаг’о, побратиме? (док се шуњају, опет шкрипа)
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Дај да погледам, ометаш нам концепцију.
МИЛОШ ОБИЛИЋ(брани се): Ма нема протребе!
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Дај, дај, боље да ми сам пријавиш, но да те опет погледам мрко!
МИЛОШ ОБИЛИЋ: Па кад ме тако „нежно“ убеђујеш… (вади арсенал)
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Има ли још нешто да ми кријеш.
МИЛОШ ОБИЛИЋ: Нема.
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Немој да те пустим кроз шаке!
МИЛОШ ОБИЛИЋ: Нема, побро!
Марко га мало протресе, испадају поједини делови средњовековног наоружања. (Чује се звук падања метала, гвожђа.)
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Па, добро, побро, докле ћеш, бре, да лажеш! Ми смо у тајној мисији, немој да ме нервираш! Концентриши се!
МИЛОШ ОБИЛИЋ(погружено): Добро, нећу више.
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Морамо да се маскирамо да нас не примете!
МИЛОШ ОБИЛИЋ: Само ме не облачи у женске ‘аљине, све друго ћу да отрпим у име професије и части.

Отварају орман да се маскирају. Излазе из ормана. Покушали су да се маскирају, узимајући шта је ко први ухватио. Док се шуњају, Марко главом удари у осигурач. Светло. Смешно обучени. Праве се важни.

МАРКО КРАЉЕВИЋ: Хм, па како ти изгледам, а?
МИЛОШ ОБИЛИЋ(засмејао се): Изгледаш ко Равијојла кад заборави који је дан!
ВИЛОА (улази на сцену обучена ко певаљка): Немој ти Равијојлу да дираш да не потегнем стрелу на тебе!
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Друго, да ниси мало свратила код Милојка у механу да се освежиш пред пут, а мангупарија ти украла гардеробу?
ВИЛА: Ма јок, бре! Мало сам истраживала, к’о што рече! Јуче сам се дошуњала и док је мали спавао, ја сам видела једну кутијицу и у њој много, много смешни људи. Све овако играју, ко Циганка Земфира у кафани. Ти си рек’о да обратим пажњу на женска питања и ја, воала, обратила!
МИЛОШ ОБИЛИЋ: Ја ипак сумњам да си ти добро видела. Од када те је побратим бацао по Мироч планини, сумњам у твоју видовитост.
ВИЛА: А реци ми ко је теби дизајнирао ствари? Филип Вишњића,а?
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Доста више! Како смо се снашли, тако смо се начинили и сад да радимо!

Сцена V
Испитивање терена

Улазе у кухињу

МАРКО КРАЉЕВИЋ (износи из кухиње): Види, види, луди људи. Хладно наоружање држе у фиокама.
МИЛОШ ОБИЛИЋ: Побратиме, нашао сам једну кутију која ће ти се допасти. И теби и твоме Шари. Мора да сви чувају по једног коња, па се досетили да направе посебну посуду и да те опонашају….. (показује судоперу)
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Замисли, стварно,практично решење, морам да упамтим па да и ја начиним такво што. Изгибох, брате, вукући тестије и корита. (куца) А од чврстог је неког материјала, није од дрвета. Шара кад се понапије, ритне ногом и пробуши се коританце.
ВИЛА: Види, побратиме, шта су се сетили!
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Људи, само полако, истражујте део по део собе. Памтите све, па да саберемо после податке и припремимо се за акцију.

Сцена VI
Породично веће

МАРКО КРАЉЕВИЋ: Ајде, људи, да видимо шта смо сазнали! Истресите насред све шта сте пронашли.
Сви се снебивају.
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Шта се снебивате! Да не претресам понаособ!
ВИЛА: Ево, шта сам ја нашла у једној собичици! (Избацује на сто огледалца, кармине, сенке, кутијице са кремама, шампоне, пешкириће….)
МИЛОШ ОБИЛИЋ: Знао сам да ће ова луда да донесе неке непотребне глупости! Чему ово служи?
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Представи нам, ‘ајде сад, своја открића!
ВИЛА: Седи, побро, да ти покажем шта су ти ратничке боје!
(Милош седа на столицу. И она почиње да га шминка. Кад му стави маскару, он почње да сузи и виче.)
МИЛОШ ОБИЛИЋ: Јао! Јао! Ијао! Само ми још очи ниси копала, па си, изгледа, данас нашла добру прилику! Јао, јао, ијао!
ВИЛА: Шта се тужиш, човече! У том свету свака жена маже по три пута тај гар на очи и гледа се у неки углачани плех и све овако шири очи. (показује присутнима) Па онда стави ову маст. (вади црвени кармин.) Намести овако уста (Напући усне. Пући их и Милош.). Ево, готово!
Настаје смех међу присутнима.
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Побро, изгледаш као да те Муса Кесеџија негде пристиг’о и пропритег’о буздованом. Може користити кад ти се не туче са противницима, па да исценираш као да си већ израњаван у претходном боју. Него, Равијојла, за шта те ми посласмо у извиђање? Не да нам доносиш неке машкаре већ да испиташ кретање непријатељских снага. Шта си сазнала о тој Звончици, Пепељугама, Златокосама?
ВИЛА: Ево, све сам убацила у моје блокче.
(Вади розе блок са перјаном писаљком. Залиже прст, па почне важно да листа.)
МИЛОШ ОБИЛИЋ: Шта листаш, Равијојла? Зар ћеш нас убедити да си, наводно, за три дана изучила да пишеш! (показује на гуслара) Овај мали има још много да гусла док се ти не обучиш писању!
ВИЛА: Не квари ми задовољство! Нашла сам ја начин да се сетим шта сам видела. Ево, овај розе цветић каже ми, каже ми…
(Замишљено се загледа у њега.. Прави паузу дужу но што треба.)
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Ћушни је, да је није нека чаролија са оног света замађијала!
(Пре него што је Милош додирне, она збрза…)
ВИЛА: Да се Звончица и све остале лепотице облаче у чудне ‘аљине.
(Окрће се и извлачи из свог џака једну омању, тесну хаљиницу дречаве боје.)
МАРКО КРАЉЕВИЋ: И што је то нама сад битно?
Вила: Куме, видим да се ти слабо разумеш у женске ствари. Па, куме, види! (Навлачи брзо хаљинче, смешно трчкарајући.) Како да трчиш по шуми или пливаш по ‘ладној води у овоме? Немају шансе ако се организује трка наших и њиних вила. (окреће се и извлачи крила.) Уз то, све имају оваква прозирна крила. Мало дунеш, прогураш овај несечен, а још и благо заломљен нокат и она ће атерирати као ја кад ме стигне твој буздован. (показује нокте подуже.) Видиш, све смо ми виле овог света одлично наоружане и то лаким наоружањем. Додуше, морам да им одам част на овом изуму. (вади лак за нокте) Кад с ово премажем мог малњака, а он је најголемшкији, он се још више учврсти, па има…рк-рк-рк…сва крилца да им пресечем. О борби прста у прса неће бити ни говора…Оне у ови ‘аљинчићи не могу ни да мрдну. Замисли, куме, ту борбу! Ајд, Милоше, у ово хаљинче.
МИЛОШ ОБИЛИЋ: Ма не пада ми на памет!
ВИЛА: Побро, кажи му. Демонстрације ради!
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Хајде, побро, за светлу традицију, ускачи!
(Милош облачи хаљину. Импровизују сцену борбе. Милош, као вила, крилима маше и гегуца у краткој хаљиници, Равијојла у ваздуху пресеца крилца ноктом, јурца крупним корацима, наводно обара противника и стаје у победоносну позу над замишљеним противником.)
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Добро, добро, доста је! Лудо било, лудо остало! Дај да видимо шта други скупише!
ВИЛА: Чекај, побратиме, има још…
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Остави нешто и за други пут.
МИЛОШ ОБИЛИЋ: Е, ја сам ти, побратиме, помео онај њихов свет.
(Довлачи велику, и очито тешку, торбу.)
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Па ти си се, јуначе, баш потрудио.
МИЛОШ ОБИЛИЋ: А кад се то ја нисам трудио, кажи!?
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Знамо, знамо, ти си најбољи био и остао!
МИЛОШ ОБИЛИЋ (отвара торбу и вади тигање, шерпе, поклопце): Замисли, побро, они од гвожђа имају само ово! Чини ми се да се само овим могу бранити у двору бијелому! Ха-ха-ха! (замахује тигањем као рекетом) А ја им похар’о све што су имали! Слаба одбрана! Слаба, кажем ти!
МАРКО КРАЉЕВИЋ (држећи се за главу): С тобом увек глупирања! Осим тих тричарија јеси ли нашао нешто корисно?
МИЛОШ ОБИЛИЋ: Е, да видиш, има нешто, мада не знам чему служи. (Подиже тунику и вади пиштољ.) Тамо дечурлија по улицама само овим маше. А још и бљује ватру, ко неки змај. И чим пљуне ватру, онај ти тамо са супротне стране одма’ заковрне очима и падне. Тачно је ово неки ручни змај.
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Ручни змај? Побро, помео си ти нешто у својој глави. Ниси ти баш читав откад те је Равијојла спајала.
МИЛОШ ОБИЛИЋ: А, не, побро, све сам ја то испит’о. Мислим да би Мусу Кесеџију средио у три потеза с овим ручним змајем.
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Има ли ту још нечега? Шта си открио о оним насилницима?
МИЛОШ ОБИЛИЋ: Слабо наоружање имају. Мачеви и куке, неки хокус-покуси са летењем у Недођију, ко ти га зна где је та бестрагија и много ти воле, бре, воду! Стално би негде да пливају као да за коња нису чули!
МАРКО КРАЉЕВИЋ (обраћа се гуслару): Долази, кукавче, слушај, па тури у песму да се за века памти!
Гуслар прилази и седа испред њега.
МАРКО КРАЉЕВИЋ(гледа по просторији у натрпане ствари са „оног“ света): Непријатељске снаге поседују: тричарије за мазање, крила – више пари, смешне ‘аљине за трчање, округле дрангулије за ударање, куке…
МИЛОШ ОБИЧИЋ: Слаба војна опремљеност, кажем ти куме.
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Ти да ћутиш док ја приповедам! Значи, где смо оно стали?
ГУСЛАР: Слаба војна опремљеност, кажем ти куме.
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Ма не то, бриши то одмах! Бриши! Па, добро, бре, побро, докле ћеш ми кварити концепцију?!
МИЛОШ ОБИЛИЋ: Извињавам се! Нећу више.
МАРКО КРАЉЕВИЋ (Гуслару): У песму не улази од „Па, добро бре, побро….“ до „Нећу више“. Јеси ли разумео?
ГУСЛАР: Разумео, газда.
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Дакле, да наставим. Путују на бродовима, много воле воду. Јеси ли постигао?
ГУСЛАР: Ево, стижем, газда. „Много воле воду…“
МАРКО КРАЉЕВИЋ(Седа, прекршта руке): ‘Ајд, да чујемо зашта те лебом и јуначком традицијом ‘ранимо.
Гуслар се чешка по глави неко време, чачка зуб, а онда узима гусле. Мало штима инструмент. Запева громким гласом.
ГУСЛАР:
„Мили Боже, чуда великога!
Од’ братија са света овога
У шарене онамње светове
Да проучи све појаве нове.
Међ’ јунаци’ истраживачи
Два ко брата и сестрица вила…
ВИЛА: О, мене мећеш већ на почетку. Какво поштовање!
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Замлато, ућути. Ометаш му концентрацију.
ГУСЛАР: „Одлучили српство да одбране
Од појаве и глупе и стране…“
МАРКО КРАЉЕВИЋ(трљајући руке): Ух, ух…какав почетак.
ГУСЛАР: „Оде Марко без свога Шарана
Ал’ поведе побру за мегдана…“
МИЛОШ ОБИЛИЋ: Свака ти је ка у оног, оног… Његоша.
ГУСЛАР: „И поведе лијево сметало,
Женско чупе Равијојла звано…“
ВИЛА: Е, знала сам…
ГУСЛАР: „Подели им задатке тежане
Да пронађу душманину мане.
Оде Милош у оштру кухињу
Тамо нађе бројну војску њину:
„С тигањи и шерпе се бране
Није, брате, ко са вамње стране.“
Лудо чупе међ ‘аљине зађе
Тамо шминке и кармине нађе.
Одлучи се за жртвицу већу,
Нокте оштри све на пољском цвећу…
Јао, Куко и Звончице мала
Видећете свог суђеног дана …
ВИЛА: Е, ова ти је добра.
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Није лоше за загревање. А кад битке почну…биће Куки по Недођији мука… Друштво, припремајте снаге на покрет. Започиње наша тајна операција.

Сцена VII

Јунаци се налазе у дечаковој соби. Импровизовани штаб. Сви измењени. Гуслар изгледа као рокер, Милош обучен у војну униформу, вила као певаљка. Улази Марко.

МАРКО КРАЉЕВИЋ: Да чујем овај…оно… рапорт! Шта смо до данас истражили? Ти, кукавче, слушај па бележи!
ГУСЛАР: Види, газда!
Марко га изненађено гледа. Гуслар дрнда гитару и упоређује са гуслама. Милош игра игрицу.
МИЛОШ ОБИЛИЋ: Немој сад, побратиме, ево, управо сам сазидао шесто утврђење у Малој Азији и Мурата гоним са десне стране….105 072 Турчин, 105 073 Турчин….Немој, побратиме, па таман сам на путу да постанем први српски рекордер у одсецању глава. Немој да си такав! Па немој, али немој!
Марко извуче кабл и угаси компјутер.
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Јесам ли вас ја оставио да се борите или сам вас оставио да се глупирате,а?
ВИЛА: Па ово друго нам боље иде од руке! Знаш да смо се у томе увек истицали први! Гледала сам на ТВ-у.
МАРКО КРАЉЕВИЋ МК: Каквом сад ТВ-у?
ВИЛА: Па чаробна кугла каже да су Срби најглупљи у Европи.
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Мислим да ти је цркла та чаробна кугла или си је купила од Туркиње Мерџане у пола цене? Ми па глупи! Јеси ли видео колико речи зна овај наш јуноша,а? Понови их ти ако можеш? Болела ме глава јуче јер сам покушао да их попамтим….
ВИЛА: Ма, моје је да те упозорим на најновија дешавања на планети, а ти како ‘оћеш.
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Каквој бре планети? Шта ти је то?
ВИЛА: Ау, побро, па ти си тотално заостао! Где ти живиш?
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Ви сте дакле, потпуно одлепили. Наређујем потпуно повлачење. Још ћете почети да носите хаљинице, накачињете куке, звоните звонцима и носите чаробне штапиће. За мном! Потучени смо до колена, а непријатеља нисмо ни видели!
МИЛОШ ОБИЛИЋ(снебивајући се): Овај, побро, можда бих могао да…
МАРКО КРАЉЕВИЋ: За мном, кад кажем, да вас све не похапсим ко домаће издајнике!

Сцена VIII

Просторија Породичног већа. Јунаци су у импровизованом затвору од дрвета.

МИЛОШ ОБИЛИЋ(мрдајући прстима као да држи џојстик): Већ смо три дана на одвикавању од оног света.
ВИЛА: Ах, нисам се туширала та три дана. Душманин побратим каже да се купа само за празнике и да су ми тамо испрали мозак кроз чаробну куглу. Ко да се мозак може испрати?! Пробала једном ја, али, слаба вајда…До мозга ни да пркнем!
Допире Марков глас
МАРКО КРАЉЕВИЋ: То ти је, посестримо, ако ниси знала, зато што ти је мозак величине грашка и негде се завукао у празној ти тинтари!
ВИЛА: Ама, пусти ме, душманине, под воду! Знаш да виле не могу без купања. Није ме искварила никаква тајна сила него моја је природа таква – волим воду, па то ти је!
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Кад си се дружила са мном, ниси нешто показивала такве склоности. Јурцали смо се данима по Мироч планини, а ти никад ниси рекла: „Еј, побратиме, запамти где си стао са тим бацањем под небеса, само да свратим до куће и окупам се!“
ВИЛА: Па кад сам се у облацима купала!
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Ћут’ море! Овде још закони буздована важе!
ВИЛА: Какав си ти насилник постао, знаш! Не разумеш нежну женску природу!
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Ја сам, откад се сећам, и био насилник, али ти то пре није сметало! Нажалост, никад нисам приметио твоју женску природу, а најмање нежну!
ГУСЛАР (Седи у углу. Превлачи руком преко жица гитаре, па запева у рокенрол маниру):
Женске ствари Равијојлу кваре,
Тражи нове а оставља старе;
Воду, цвеће, мирисе и вазе,
Равијојла тражи да је пазе.

МАРКО КРАЉЕВИЋ: Јао, куд вас послах у онај свет, па ви сте начисто побрљавели, заборавили на традицију, своје претке, свој понос. Страшно! Дође ми да пустим Шару да вас све лепо изгази.
МИЛОШ ОБИЛИЋ: Ах, то ме подсети на пљескавице! Јао, што сам ја заволео пљескавице!
МАРКО КРАЉЕВИЋ (хвата се за главу): Јао, тешко мени! Тешко мени! Морам до дечака. Због њега сам се увалио у оволике невоље!
ВИЛА и МИЛОШ ОБИЛИЋ (у један глас): До дечака? До дечака? Можемо ли и ми до дечака, побро? Ево бићемо добри ко добар дан!“
МАРКО КРАЉЕВИЋ: А, побра, вам више не верује! Јок!
МИЛОШ: Побро, дајем ти своју јуначку реч!
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Побро, твоја јуначка реч се мало олињала док си играо оне игрице у дечаковој соби. Како мислиш да носиш сјајно оружје кад ти се прсти грче ко да имаш трескавицу?
МИЛОШ ОБИЛИЋ (погледа у своје руке, па их постиђен сакрије): Ма побро, реци шта желиш. Бићу опет онај стари.
МАРКО КРАЉЕВИЋ: А, да будеш онај стари, мораш да се вратиш у стару форму.
МИЛОШ ОБИЛИЋ (обрадовано): Па реци, побро, како? Нареди.
МАРКО КРАЉЕВИЋ (приђе му и загледа се у његово лице сумњичаво): Стварно желиш или су ти се пријеле те њихове, како ти кажеш, пљескавице, па ћеш и рођену традицију да издаш само да их се докопаш?
МИЛОШ ОБИЛИЋ: Својом чашћу се кунем, побратиме.
ВИЛА: Да ли ја то видим да си прекрстио прстиће на тим скривеним рукама?
МИЛОШ ОБИЧИЋ: Издајице. Ти се увек у све мешаш!
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Па добро, бре, побратиме, па докле ћеш више овако…
МИЛОШ ОБИЛИЋ: Не знаш ти шта је добро, побро. Одрубиш главу једном, другом, трећем, стотом…петстотом…хиљадитом Турчину и не знаш шта ћеш од среће! Знаш ли ти, побратиме, колико је прошло откад смо ми рубили главе?! Ехеј, векови! Само ко неке сека-персе седимо и чекамо да нас ђаци помену на неком часу. А кад нас се академици сете, онда смо ми славили данима. Побро, кад узмеш џојстик у своје руке, исто ти је ка да си на Косовом пољу!
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Некада си буздован носио, а сад узимаш неке џојстике и пуцаш у цртане слике.
МИЛОШ ОБИЛИЋ: Како да ти објасним, колико је то добро, кад немаш искуства у игрању игрица!
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Нема шта да ми објашњаваш, све си објаснио! Отпочећу јединствену вежбу какву наша народна поезија није видела! (љут одлази)

Сцена IX

Исти. Враћа се Марко и доводи Циганку Мерџану.

МАРКО КРАЉЕВИЋ: Ајд, полази. Никад твоја нога овде не би ступила да се нисам нашао у великој невољи.
МЕРЏАНА: Немој, побро, таки да си човек! Увек нешто галамиш, дижеш халабуку.
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Узми да им пребајеш, нешто су се млого разболели ови наши чувари традиције.
МЕРЏАНА (изненађено): А, и ти си ту, комшијке?! Видим нема те да долазаш по таравке и џарчићи, а ти си се, јадна, разболелааа!
ВИЛА: Ма ко је болестан, болест те не дотакла!? Овај силеџија нас је заточио…
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Ћут’ бре, да не лете главе!
МЕРЏАНА: А зашто, бре, сестро, газду да наљутиш. Газда одреџује шта и како да радиш…Без газду нема једење и спавање. Онај његов Шарац млого опасан кад се напије!
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Јесам ли те позвао да торочеш с њом или да помажеш?
МЕРЏАНА: Извинињувам се, слатки газда! Извини! Примечујем да се је опасно разбољела, па и мене покушава да завади с теб’!
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Припреми се за важан посао.
МЕРЏАНА: Како нареџујеш, ти си газда!
Марко лепи два невешта цртежа, слична су јер оба подсећају на чича-Глише. На једном пише „Турчин“, а на другом „капетан Кука“.
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Прво ти, побро! Од тебе ме највише јед хвата!
Милош трчи према слици на којој пише „Турчин“ и стаје пред њу опонашајући држење џојстика.
МАРКО КРАЉЕВИЋ: О тој ти болести говорим, Мерџана!
Мерџана му прилази, пажљиво га гледа. Вади једну врећицу и посипа по њему неки прах.
МЕРЏАНА: Кажи зашта, куме, издаде тарадицију,а?
Милош се тргне као из сна. Посеже за мачем и на комадиће исецка слику на којој пише „капетан Кука“.
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Добродошао, побро, назад!
Грле се и љубе.
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Сад је време на тебе, посестримо! А и ти, кукавче, долази овамо, да нам стиховима традицију не блатиш!
Изводе и вилу и гуслара. Мерџана обавља свој посао. И они као да се буде из сна.
ВИЛА: Шта ово би, кумо?
МЕРЏАНА: Замаџијала вас нека опасна замаји-кугла. Још ми у главу одзвањају неке песме, голи људи, голе жене, вириска, цика, боже ме саћувај. ‘Ајд, у здравље, газда! Ђакће са злато сигурно че заборавиш да понесеш кад следечи пут сврачаш,а?
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Ако џакче заборавим, буздован сигурно нећу!
МЕРЏАНА: Глупа сам ја и што питам! (гунђа за себе) Ови овде навикли све муфте-чуфте, а овам они традицију брану!
Излази. Остали покуњено седају за сто и настаје тишина.
МИЛОШ ОБИЛИЋ: Побро…
ВИЛА: Побратиме…
ГУСЛАР: Газда…
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Ништа, што је било, било је. Важно је да сте се избавили мука. Сад нам само остаје да се пребије тај Кука. Ево плана! Приђите ближе, да нас непријатељ не чује.
(Приближавају се и чује се сашаптавање.)
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Ајде, кукавче, одгуслај нам то писмо.
ГУСЛАР: „Ој, несрећни, Кука-капетане,
Ак’ не знадеш ти за црне дане
Војску спреми, пак дижи бродове,
Традиција на двобоје зове.
Нећеш више нашу младост тући
Равијојла, Марко, Милош,
Свима знани на јуначкој страни,
Кроз нос ће ти куку провући,
Петру Пану уши ће извући,
А Звончици хаљиницу свући!“
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Одлично срочено. Сад иди тамо и да десетерачки отпеваш пред оном куглом, јеси ли чуо!?
ГУСЛАР: Како кажеш, газда.
Одлази. Сцена се замрачује.

Сцена X

Дечакова соба.

КАПЕТАН КУКА: И где су сад ти српски досадњаковићи? Овамо спремај војску, долази на двобој, а сад овде чекам ли чекам. Па имам ли ја времена за чекање?! Чак сам и тебе морао да поведем, досадни дечаче!
ПЕТАР ПАН: Ниси ме ти повео, ја сам се сам ушуњао на твоју лађу. Знаш, стари, и мени је потребна нова авантура. Уседео сам се у оној Недођији, а ти више ниси никакав изазов.
КАПЕТАН КУКА (скаче и појури Петра Пана): Ја нисам изазов!? Ја, величанствени капетан Кука!? Дођи да те ова моја кука мало почешка иза увцета!
ЗВОНЧИЦА (налактивши се рукама о сто): О, не, опет почињу! А баш сам лепо уживала разгледајући божићне излоге и илустрације на којима су најлепшим бојама исцртавали моја крила! Али, не, они су морали да завире у туђе традиције и да пођу у нове походе. Њима је било досадно у књигама!
КАПЕТАН КУКА: Доста кукњаве, малено цангрцало! Звониш ми у глави већ сто година!
ЗВОНЧИЦА: Ко је малено цангрцало? Коме ти то, злобни старче?
КАПЕТАН КУКА (уноси си се Звончици у лице): Коме ти злобни старче?
ЗВОНЧИЦА (ударајући ногама о под): Теби! Теби! Теби!
КАПЕТАН КУКА: Е, сад ћеш и ти да видиш! (Појури и њу са једне стране. Кад дотрчи до Петра Пана, застане,па појури за њим. Онда стигне до Звончице, па је појури у супротном смеру. Уморе се и седну на столице.)

Сцена XI

Исти. Улазе Марко, Милош и Равијојла.

МАРКО КРАЉЕВИЋ: А ту ли сте, грозни непријатељи!
КАПЕТАН КУКА: Какви су ово дивљаци?
МИЛОШ ОБИЛИЋ: Дивљаци који ће вас питоме истерати! Хехехе!
ВИЛА: Хихихи! Баш си им га одговорио, побро!
ЗВОНЧИЦА: Каква је ово одрпанка?
ВИЛА: Одрпанка, пасуљченце?! Коме ти то?
ЗВОНЧИЦА: Па теби, коме бих другом?
ВИЛА: Срећа твоја што се тек упознајемо иначе би се већ крчкала међу осталим зрнима пасуља у мом лонцу! Не бих ни приметила твој досадни гласић!
ЗВОНЧИЦА: Иако се нерадо слажем с тобом, капетане, ово су стварно дивљаци! Петре, заштити ме!
ПЕТАР ПАН: Да сте оставили моју пријатељицу на миру! Јесте ли чули!?
МИЛОШ ОБИЛИЋ: Иако смо тако далеко од ваше домовине, нисмо глуви, пришкане!
ПЕТАР ПАН: Добро да смо то питање рашчистили.
МИЛОШ ОБИЛИЋ: Рашчистили смо питање глувоће, а вређање моје посестриме, ове овде, тек ћемо да рашчишћавамо!
ПЕТАР ПАН: Много си ти нешто силан.
МИЛОШ ОБИЛИЋ: Традиција ми даје те сам силан. А и добро сам се припремио!
ПЕТАР ПАН: Ко си ти? ТПЈ?
МИЛОШ ОБИЛИЋ: А?
ПЕТАР ПАН: Тако Припремљен Јунак?
МИЛОШ ОБИЛИЋ: Е па, побро, није фер! Ти си нас терао да кулучимо и учимо о овим овде напастима, а они нас нису удостојили ни тога да нам знају имена.
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Још боље, побро, казаће да су их у Србији побили безимени јунаци, да до оних правих нису ни стигли!
МИЛОШ ОБИЛИЋ: Много си ти, побратиме, нешто вицкаст!
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Увек сам такав пред сукоб с непријатељима!
КАПЕТАН КУКА: Па ви и јесте безимени јунаци!
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Коме ти то, море, безимени?
Уносе се један другом у лице.
КАПЕТАН КУКА: Знаш ли колико издања књига је изашло о мени и мојим авантурама само у Британији?!
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Ја и не знам где ти је Британија. У моје време, чини ми се, нису је нешто на картама цртали!
КАПЕТАН КУКА: Милиони и милиони деце ноћу, пред сан, слушају причу о мојим злоделима и дрхте!
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Моји клинци рецитују песме о мени још док не знају да ходају. Од Вука до данас не бројим приредбе, извођења, гуслања и остала помињања мојега имена. А о томе шта кажу историчари, нисам ни стигао да прочитам!
ПЕТАР ПАН: А ко си ти, нарогушенко?
МИЛОШ ОБИЛИЋ: Кад сам Мурату просуо цревца, ти још ниси ни стигао да балавиш по Недођији.
ПЕТАР ПАН: Моја делатност никада није била просипање црева, већ бацање крокодилима.
МИЛОШ ОБИЛИЋ: Шта рече? Коме племену припадају ти Корокодили?
ПЕТАР ПАН (смејући се): Крокодили су нешто као велики гуштери, за необавештене.
МИЛОШ ОБИЛИЋ: А, ти си се смуцао међу Амазонкама, значи! Мене ти топли крајеви никад нису привлачили. Волим ове наше планине, па то ти је!
ПЕТАР ПАН: Кад си тако опасан јунак, што те нико не помиње? О мени су издали толико игрица, да више не могу ни да одиграм све шеме.
МИЛОШ ОБИЛИЋ: Заиста? Ја сам пре…
МАРКО КРАЉЕВИЋ (строго): Побратиме, да тебе опет не ‘вата оно лудило?
МИЛОШ ОБИЛИЋ (насрне на Петра Пана): Шта ти ту мени неке игрице показујеш? У трци се познају јунаци! Где ти је буздован, шестоперац златни?
ПЕТАР ПАН: Не познајем такво оружје! Ја више волим узане мачеве.
МИЛОШ ОБИЛИЋ: Па потегни, брате! Доста ове приче. Нисмо две бабетине!
Петар Пан „полети“.
ПЕТАР ПАН: Ухвати ме ако можеш! Ња-ња-ња-ња-ња.
МИЛОШ ОБИЛИЋ(смешно поцупкујући, покушавајући да досегне Петра Пана): А, нисмо се тако договорили, јуначе! Српски јунаци не лете! Шта ће им то, кад на земљи бију шта стигну! Посестримо, ево, изгледа још једног за тебе!
ВИЛА: А, побратиме, не могу ја на два фронта. Договорили смо се – ја се бавим женским питањима, а ви мушким. Нећу да вам улазим у ресор.
Звончица потрчи да баци златни прах на Милоша како би заштитила Петра Пана, али је Равијојла хвата за крила.
ВИЛА: Па куда си ти то мени пошла,а? Цццц. Ништа те Мама-вила није научила. У поверењу: виле се не заљубљују у јунаке, знаш. Он ти лепо циле-миле, па кад му досадиш, фрц и одоше крила, а ти се онда снађи.
ЗВОНЧИЦА: Остави ме, рашчупана злобо!
ВИЛА: Рашчупана?! Е, теби се, дете, и не може помоћи. Хајде, полети ка свом принцу.
Звончица покуша да оде, али Равојојла држи крила и она пада на земљу.
ВИЛА: Хихихи! Ко је сад с промењеном фризиром, пасуљчице?
ЗВОНЧИЦА(пргаво): Сад ћу ја теби да покажем.
Настаје цика и чупање за косу. Марко и Кука се мачују на једној, а Милош покушава да буздованом дохвати Петра Пана. Трка и вика, па кад се сви заморе, задихани седну ослонивши се једни другима о леђа.
КАПЕТАН КУКА (задихано): Стани мало, грдни непријатељу! Нисам ратовао толико година! Срце ће ми искочити.
МАРКО КРАЉЕВИЋ (задихано, као и претходник): А, не, грдни непријатељу! Гонићу те док ти срце не искочи! (тише) Али кад ме тако лепо молиш, пристаћу на тренутке одмора, јербо и мени нешто срце поскакује, незванично. (намигне) Званично, срце ми скаче због љубави према нашој традицији!
КАПЕТАН КУКА (одмигне): Разуме се. И мени срце поскаче од злобног плана у којем побеђујем тебе. Званично. Незванично, толико ме мучи ова реума. Знаш, толико година на води, човек навуче свашта.
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Разумем нешто од твојијех мука.
КАПЕТАН КУКА: Да бар хоће да ме оставе у књигама у мојој домовини, не, него издавачи решили да ме развлаче по читавом свету. Не могу, непријатељу грдни, само да се напловим! Збогом, ратовање, а хелоу пловидбо! Пре неки дан сам морао да се рвем с Петром Паном чак у Монголији! Молим лепо, како да ја стигнем до Монголије!? А мали дечачић, баш гледао цртаћ и купио књигу. Како да не посетим дете!
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Боље би ти било да си остао у тој Монголији! Не дам ти машту наших дечака!
КАПЕТАН КУКА: Па ко је тражи, куме!? Зар ти мислиш да је мени лако да се паркирам у овој вашој кршевитој земљи?
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Таквом смо је и градили да нам различити путници не могу упловити у атаре.
КАПЕТАН КУКА: А сад ти мени лепо реци, зашто си ме потезао чак довде? Једва сам своју барку извукао из плићака оне твоје реке.
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Силан је наш Дунав! Силан! А попритего сам те, друшкане, да те добро истабам и најурим из ове наше земље! Што си се штампао, сликао и рекламирао овде, доста је! Лепо да покупиш своју лађу и кад чујеш да те дечица српска зову у снове, само им шапни име Краљевић Марка и ето теби одмора колико хоћеш.
КАПЕТАН КУКА: Види, види, па то ти и није лош план. Таман сам за лето планирао ремонт свог брода и мало ћу да кампујем по Карибима. Ево руке!
МАРКО КРАЉЕВИЋ(шапуће му): Признај пораз, не могу овако пред другарима! Знаш, ја сам ти као неки вођа!
КАПЕТАН КУКА: Ако то не пошаљеш писмом британским чуварима традиције.
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Ја нешто и не умем бог зна како да пишем. Заборавило се од држања мача.
КАПЕТАН КУКА: Да ти признам, ни ја! Онда, договорили смо се! Ево руке!
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Ево руке, па да свако својој традицији оде! Знаш и мени је остало много послова недовршених. Треба да прочешљам стотине домова и проверима да ли се светла традиција чува.
Скачу на ноге, па се окрећу један према другом. Рукују се.
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Ајд, уздравље, Куко! Откључај своју барку, па пут под ноге.
КАПЕТАН КУКА: Мислиш, ветар у једра?!
МАРКО КРАЉЕВИЋ: У нашим крајевима, пут се под ногама вије, али нека ти буде: ветар у једра! И плови толико брзо да вам ни мирис не остане!
КАПЕТАН КУКА: Договорили смо се. Чуварима традиције у Британији ни реч!
Тапше га по рамену док га гура са сцене.
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Ма наравно, побратиме! Само да ти видим леђа и одма’ сам те избирисао из сећања. Јака си ми ти цвећка.
Удара дланом о длан док се враћа осталима који се још одмарају.
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Ја сам свог обрадио. Сад је ред на вас.
ВИЛА: Ко зна какву си погодбу добио. Знам те ја!
МАРКО КРАЉЕВИЋ: На посао кажем! (запали лулу и чека.)
ВИЛА: Је ли, малецка, има ли на том твом острву места за по још неку вилу? Тренутно сам без воље да будем стално запослена овде.
ЗВОНЧИЦА: Велика си ти за наше остврце, а, поштено, и стара си!
ВИЛА: Ју, ја па стара? Јеси ли ти слепа, пасуљчице?
ЗВОНЧИЦА: Знаш, и мени је досадно на острву дечака. Вечито се играју, а често избегавају мене. Ја сам као девојчица. Фуј! Добра сам само кад упадну у невоље! Онда може све Звончица!
ВИЛА: Сестро, потпуно те разумем! И ови моји баксузи стално играју неке своје игре. Те одрежи главу овоме, па пробурази онога, те попи пун лавор црног вина, а онда кад се стрмоглаве низ неке гудуре, куку-леле, помагај, Равијојла! Лечи, пери, крпи!
ЗВОНЧИЦА: А да ти и ја лепо побегнемо на неко ненасељено острво? Проверимо прво да га не насељавају неки дечаци, па онда лепо летујемо, сунчамо се и забављамо до миле воље.
ВИЛЕ: Е, та ти је стварно добра! Чим нађеш такво острво ти ми испиши поруку по чаробном цвећу! Знаћу ја. (утиша глас) Само немој овим баксузима ништа да кажеш! Нек буде као да одлазиш заувек!
ЗВОНЧИЦА (намигне): Важи, другарице! Нађем острво и ти и ја у летњу авантуру! Јупи!
ВИЛА(осврћући се): Тише, Звончице, да нешто не посумњају!
ЗВОНЧИЦА: У праву си! (продера се) И да знаш, да нисам допутовала бродом капетана Куке, никад не бих напустила бојно поље! А и видела сам ваше шуме, ако би побегла у гору, никад се не бих снашла!
ВИЛА: Одлично! Ја те никад не бих пустила да из шуме одлетиш, досадо звонцаста! Ајд, уздравље! (маше јој, па се враћа осталима.) Е, и ја је победих сто посто! Видесте ли је како на помен наших гора, побеже главом без обзира!
МИЛОШ ОБИЛИЋ: Ко зна какве си јој травке дала да ушмркне?! Знамо ми тебе ко лош дан!
ВИЛА: Ја своју отправих са ових терена да се у њих не врати, а ти видим са својим почињеш да срасташ! Дај и мени, побро, мало тог духана! Борба је била тешка.
(Седа поред Марка па заједно посматрају Милоша и Петра Пана.)
МИЛОШ ОБИЛИЋ: Откачи се од мене, несрећо инострана!
ПЕТАР ПАН: Ко се качи за тебе, метална крнтијо!?
МИЛОШ ОБИЛИЋ: Ти то мене крнтијом називаш? (збуњено) А шта је то крнтија?
ПЕТАР ПАН: Ето, видиш, не можеш се наљутити, ако не знаш шта значи то шта сам ти рекао.
МИЛОШ ОБИЛИЋ: Море, ти ћеш мени да кажеш за шта да се љутим! Има да се љутим за шта ја хоћу у овој својој земљи, је л’ јасно?!
ПЕТАР ПАН: Добро, добро, пргави човече! Како ти не досади да стално будеш љут и намргођен? (прави смешне мргодне гримасе)
МИЛОШ ОБИЛИЋ: Јуначка дела и подвизи захтевају озбиљне људе!
ПЕТАР ПАН: Пих! Ма пусти бре то.
МИЛОШ ОБИЛИЋ: Како да пустим то? Знаш ли како је тешко бранити своју отаџбину, дечаче?
ПЕТАР ПАН: Ња-ња-ња-ња! Ти као да никада ниси био дечак, јуначе?
МИЛОШ ОБИЛИЋ: Дечак? Па, наравно, да сам био дечак! Какво глупаво питање! Прво будеш беба, па дечак, па онда јунак!
ПЕТАР ПАН (нехајно): Опет неке лекције. Него мене интересује шта си радио као дечак? Немој ми рећи да си се и тада табао са ким си стигао и спремао се за јуначке подвиге.
МИЛОШ ОБИЛИЋ: Па осим табања, сећам се, крао сам комшијске јабуке.
ПЕТАР ПАН: Комшијске јабуке? И то је нешто. И како си се осећао док си се верао по дрвећу?
МИЛОШ ОБИЛИЋ: Чекај да се поприсетим. Давно је то било. Сећам се, да ми је било много слатко то украдено воће и да сам се много смејао док ме је чича свлачио са стабла. Хахаха! Тих батина се још увек сећам, али су биле вредне!
ПЕТАР ПАН: Ето, тај осећај слободе да се иде куд хоће и да се може шта се хоће, ја сам изградио у Недођији.
МИЛОШ ОБИЛИЋ(сетно): Мора да је лепо тамо! Мора да је лепо бити стало дечак!
ПЕТАР ПАН: Па дођи нам некад у госте. (Даје му свиралу.) Звизнеш три пута, ево у ову свиралу, ја ћу одмах долетети.
МИЛОШ ОБИЛИЋ: Овај, лепо од тебе, али знаш, овај, ја никад нисам летео. Канда се мало бојим висине.
ПЕТАР ПАН: Маторци се стално боје висине, знаш!
МИЛОШ ОБИЛИЋ: Ко је маторац? Па ја немам још ни хиљадиту?
ПЕТАР ПАН: Ма имаш понашање досадног конзервираног маторца! Слушај ме, да доспеш до Недођије мораш тога да се отресеш!
МИЛОШ ОБИЛИЋ: Како, буразеру?
ПЕТАР ПАН: Кад зажелиш да ме посетиш, пре него што звизнеш, сети се тренутка кад си брао те јабуке и, драги мој, свет слободе је опет твој!
МИЛОШ ОБИЛИЋ: Мислиш бићу слободан као птица.
ПЕТАР ПАН: Лак као ваздух.
МИЛОШ ОБИЛИЋ: Било би лепо отићи на одмор негде где нема оних грозних Турака.
ПЕТАР ПАН: У Недођији нема одраслих, нема обавеза, нема битака, сем оних кромпирима и рвања по блату.
МИЛОШ ОБИЛИЋ: Хм. Лепо мирише та Недођија.
ПЕТАР ПАН: Најлепше на свету. Мирис дечачке слободе.
МИЛОШ ОБИЛИЋ: И кажеш, можеш да ми средиш одмор тамо.
ПЕТАР ПАН: Наравно, ја сам тамо вођа и кога ја прихватим, прихватају га и остали без питања.
МИЛОШ ОБИЛИЋ: Него, братац, ако се овде нешто чује о мојем детињастом понашању.
ПЕТАР ПАН: Дечаци не верују одраслима, па своје тајне и не деле са њима.
МИЛОШ ОБИЛИЋ: Е, онда је то у реду.
Петар Пан устаје и полеће. Намигне Милошу Обилићу.
ПЕТАР ПАН (озбиљним гласом): Страшно досадни јуначе, остављај ме твоје приче. Одлазим из ове озбиљне земље заувек.
(Поново намигне Милошу и нестане га са сцене.)
МИЛОШ ОБИЛИЋ: И немој више да сам те видео у овим крајевима. Атерираћеш за тили час!
(Милош прилази осталима.)
ВИЛА: У, ал’ си га уплашио!
МИЛОШ ОБИЛИЋ: Исто као и ти!
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Важно смо их отправили тамо у њихову традицију. Обећали су да нам више неће досађивати. Хајдемо сад на заслужени одмор, па да после завиримо у собу нашег дечака. Ако не одрже реч има да нађем на карти ту Британију, па после тешко њима!
МИЛОШ ОБИЛИЋ: Баш би било лепо да протегнем ове своје ноге до комшијине јабуке. Дуго нисам био у свом крају.
ВИЛА: И ја бих могла да прошетам до своје Мироч планине да чујем да ли још увек добро одзвањају горе…
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Идемо онда на одмор.

Сцена XII

Дечакова соба. Он седи за столом и чита књигу. Шуњају му се иза леђа Равијојла, Милош и Марко.

МАРКО КРАЉЕВИЋ: Чујем, помињеш нас ових дана.
Дечак се тргне.
ДЕЧАК: А ви никако да се навикнете да куцете…или тако нешто. Дајте, људи, неког знака од себе. Живог сте ме испрепадали.
МИЛОШ ОБИЛИЋ: О, јуноша, па ти си нам нешто нервозан! Опуштено и биће ти екстра!
ДЕЧАК: Било би ми екстра да ми није црк’о компјутер!
ВИЛА: Има разних чаробњака на овом твом свету, што га они не поправе?
ДЕЧАК: Поправио бих га ја да нисам добио јединицу из српског!
МИЛОШ ОБИЛИЋ: Шта из српског не знаш, човече?! Течно га говориш, колико видим.
ДЕЧАК: Знам да ћете сада да ликујете од среће, али нисам прочитао песме из неког циклуса и ето ти бандере ко врата. Тата полудео, мама плакала, деда викао да га брукам, а баба ме подсетила да сам јој куке и звонца помињао, а српске јунаке нисам знао… и све тако у неким пословицама, да те бог сачува!
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Ха, рекао сам ти да ћемо ти једном доћи главе!
ДЕЧАК: Ето вам, ликујте и ви!
МИЛОШ ОБИЛИЋ: А да ти некако помогнемо, нешто ми те много жао!
ВИЛА: Баш си се нешто распекмезио откад си се сукобио с Петром Паном.
МИЛОШ ОБИЛИЋ: Јунаци се стварају савлађујући препреке.
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Мислим да си коначно нешто мудро рекао. У нашој народној традицији ти си најчешће само секао, ниси био нешто разговоран.
МИЛОШ ОБИЛИЋ: Ваљда је дошло време и ја нешто да кажем.
ВИЛА: Само немој да певаш и истрпећу ту твој новостечену мудрост.
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Дечаче, и ми, коначно, да се усагласимо око нечега. Како светла традиција теби да помогне?
ДЕЧАК: Да разуверите моју наставницу српског да нешто знам?
МИЛОШ ОБИЛИЋ: Па нас да мрзи? Јеси ли луд?
МАРКО КРАЉЕВИЋ: А, ми се у оцене више не мешамо. Сам мораш да их заслужиш. Једном смо ургирали код неке наџак-учитељице и није хтела имена да нам помене чак три генерације! Заклели смо се, никад више!
ДЕЧАК: Е, онда ми никако не можете помоћи.
МИЛОШ ОБИЛИЋ (узбуђено поцупкујући): Могу ли ја да дам један предлог? Могу ли? Могу ли?
ВИЛА: Побратиме, ти си нешто подетињио?
МИЛОШ ОБИЛИЋ: Ма, прорадила ми мудросна храброст ових дана.
ВИЛА: А, ако је мудросна храброст онда је у реду. (збуњено) А шта ти је, побро, мудросна храброст?
МИЛОШ: Не питај много. Држим једну мисао, ако ми побегне, никад је више не стигох!
ВИЛА: Па ти си канда „кадар стићи и утећи и на страшном месту постојати“.
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Пуштај га да каже, видиш, да поцупкује од нестрпљења, а и ја једва чекам да коначно чујем шта му је то мудросна храброст, пошто на мене никад није дошло такво што.
ДЕЧАК (преврне очима): Какви сте ви драматичари! Стално неки протоколи! Добро де, кажи већ једном ту своју мисао.
МИЛОШ ОБИЛИЋ: Овај, дечаче, овај…не знам да ли је добро…
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Не прескачи ко баба Стамена потоке, већ реци шта имаш.
МИЛОШ ОБИЛИЋ: Нешто сам размишљао…ови твоји омиљени јунаци имају сваки своју игрицу, па је деца по читавом свету играју, што ти не нацрташ нас, види нас какви смо дични и лични, па нас убациш у игрицу. Онда играш до миле воље, а учиш и народну епску поезију у слици.
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Види, види, побро, па нешто је ипак ушло под твој плави шеширић.
МИЛОШ ОБИЛИЋ(нарогуши се): Доста вријеђања, побратиме!
ВИЛА: Још недостаје да се пред дечаком побијете да му покажете на примеру како да вас нацрта у игрици. Позната је српска борба прса у прса са својима уместо с Турцима! Увек сте се јуначили ко је већи јунак, ко да се то на кантару може мерити!
МАРКО КРАЉЕВИЋ: И ти си ми нешто постала превише слободна, само звоцаш ко она звонцарица инострана. Али, у праву си, нећемо нашу традицију прљати оваквим примерима. Ако морамо да идемо у корак са светом, лоше ћемо наше стране да избришемо. То бар можемо сада, зар не, дечаче?
ДЕЧАК: Није вам лоша та идеја. Играм игрице, а уз то и учим! Одмах почињемо са писањем приче. (вади свеску и оловку.) Како да је назовемо? Српски ратници 1? Неустрашиви српски ратници 1?
МИЛОШ ОБИЛИЋ: А Старинска, нестаринска прича? Оно као ми смо јунаци из старине, а ипак смо у игрици из новог доба?
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Ти си стварно добио мудросну храброст, побратиме! После ћеш ми натенане објаснити шта си радио док те није напала та храброст.
ВИЛА: Није лош тај последњи назив. Нема ратника, других угурсуза и крвавих дрангулија. У причу улазим и ја, а ја нисам мушко, ја сам вила и тачка.
ДЕЧАК: Може, тајанствено и неутрално. Записујем.
Остали се приближавају и стају му за леђа.
ДЕЧАК: Сад ћемо да вас нацртамо.
(Дечак црта.)
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Дечаче, требаће ти помоћ! Нешто сам ти испао накриво, жгољаво и носато.
ДЕЧАК: Ма, ја то само за мустру. Позваћу Ивана да ми помогне. Он супер црта у пауер поинту.
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Онда узимај ту мустру.
ВИЛА: Дечаче, мени одмах да продужиш косу. Она ваша жвака је све уништила. До земљице кад ти кажем. Тако. Одлично. И хаљине да ми буду беле. Одлично. О, и то оружје ти је прави погодак, а тек ова звезда на челу!
ДЕЧАК: То је твој извор моћи.
ВИЛА: Додај ми и неку чаробну торбу. Знаш, поспем их прахом и они се само стровале.
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Мене без буздована златног и мача не цртај! Уз то, додај ми, ‘леба ти, мога друга Шару. Без њега ти ја, јадан, не могу ни путовати ни ратовати. (загледа у дечаково дело) Одлично. А вучјег калпака и бунде не заборави. Да се зна да смо из вучјега племена!
ДЕЧАК: Вучји калпак и бунда. Морам да запишем. Не умем ти то нацртати. Реци ми где да погледам.
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Па у мене.
ДЕЧАК: Заборавићу, а Иван не може да вас види, претпостављам.
МАРКО КРАЉЕВИЋ: И то што кажеш.
ДЕЧАК: Потражићемо на интернету слике, а ако их тамо нема, онда ћемо морати у библиотеку.
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Е, видиш како ти одмах унапредисмо образовање!
МИЛОШ ОБИЛИЋ: Мене без металног панцира и украшене кациге не цртај. Ја волим мачеве, а специјалност су ми кратки ножеви. Нарочито они које можеш сакрити у рукав или ногавицу. Хтео бих да ми то буде тајно оружје, рецимо, за осми ниво!
ДЕЧАК: Ти нешто и знаш о игрицама!
МИЛОШ ОБИЛИЋ: Е, да си ме видео какав покољ сам начинио по Малој Азији, не би се дуго мислио како да ме прикажеш!
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Побро, рекосмо ли да заборавиш ту епизоду?
МИЛОШ ОБИЛИЋ: Па, добро, побратиме, само дечаку да помогнем!
ДЕЧАК: А коју ћемо епизоду обрадити?
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Па прочитај у тој твојој књизи.
Дечак отвара књигу и почиње да листа песме. Сви се поново надвијају над књигом.
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Ову епизоду с Љутицом Богданом, одма’ да избиришеш из сећања. А не долази у обзир и кад играм оно „монашко оро“. Нећу да деца мисле да сам нека сека-Перса.
ВИЛА: Нећу ти дати ауторска права ако убациш, којим случајем, да вилу Равијојлу овај овде грубијан баца у облаке и умлаћује!
МИЛОШ ОБИЛИЋ: Ја сам против епизоде кад ми ти пуцаш у грло и срце и убијаш ме на место.
ВИЛА: Али ја сам те, побро, зацелила!
МИЛОШ ОБИЛИЋ: Нећу да деца помисле да сам ја некакав вампир.
ДЕЧАК: Што? Па то је данас кул! Јеси ли чуо за „Сумрак сагу“? Они ти харају светом и млате силне паре!
МИЛОШ ОБИЛИЋ: Нећу да будем вампир и тачка! Убаци Саву Савановића у причу ако ти треба вампир!
ДЕЧАК: Добро, добро! Без узбуђивања! Нећеш бити вампир и тачка. (тихо, за себе) Ко ти је крив кад не умеш да будеш популаран!
МИЛОШ ОБИЛИЋ: А сад да се договоримо о непријатељима. Знаш ли који су наши вековни непријатељи?
ДЕЧАК: Па Турци, ваљда?
МИЛОШ ОБИЛИЋ: Како ваљда, несрећниче? Па Турци увек и дабоме!
ДЕЧАК: А којег ћемо Турчина да издвојимо као главног?
МИЛОШ ОБИЛИЋ: Мурата!
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Бајазита, побро!
МИЛОШ ОБИЛИЋ: Како Бајазита? Над киме ћу ја показати херојско дело?
ДЕЧАК: Без расправе. Мурат ће да умре на првом нивоу, а Бајазит ће моћи да се победи негде на трећем. Задовољни?
МИЛОШ ОБИЛИЋ: Може, може, него шта.
МАРКО КРАЉЕВИЋ (трља руке): Коначно ћу да осветим Косово!
ДЕЧАК: Опет то Косово! Моји само о њему трубе!
МИЛОШ ОБИЛИЋ: Јао, дечаче, па ми ћемо коначно Србима да дамо шансу да се млате с Турцима уздуж и попреко. Има да освете и дедове, и прадедове и чукундедове, све од Косова до данас.
ДЕЧАК: Надам се да ће тата после овакве игрице бити мирнији. И да ће престати да слуша политичаре. А и дека би могао да одигра коју партију! Онда се не би више свађао са ТВ Дневником. (записује) Значи, почетни нивои морају да буду као за четворогодишњаке.
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Зашто? Немој и ти да приповедаш о српској глупости.
ДЕЧАК: Није то ништа на ваш рачун. Једноставно дека се не разуме баш у компјутере.
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Светла старина, исти ко ја! Онда може, ваљда ћу и ја једном наћи времена да одиграм који… Како оно рече?
ДЕЧАК: Ниво.
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Е, то, ниво.
ДЕЧАК: Ма ништа лакше. Кад савладаш основе, све иде као по лоју!
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Да ти поверујем на реч. Пратићу ја твог деду, па ћемо се старина и ја заједно обучавати у тим новим технологијама.
ДЕЧАК: Е, деки би баш недостајало друштво. Бака га стално гњави да шетају и одмарају, а он не воли њено непрестано заговарање.
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Кад смо се тако ускладили са широм ти и ближом фамилијом, дечаче, бацај се на посао! И да знаш да ћемо те редовно обилазити да видимо како напредујеш!
ДЕЧАК: Полазим из ових стопа!
МИЛОШ ОБИЛИЋ (трљајући руке): Ући ћемо и ми у игрицу!
ВИЛА: Ући ћу и ја! Коначно неко женско чељаде да се макља раме уз раме са нашим јунацима! Равијојла баци коску!
(сама себи честита и удара дланом о длан.)
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Имали смо успешан дан. Да се лагано повучемо и оставимо дечака да ради. Примећујете ли још нешто?
МИЛОШ ОБИЛИЋ: Не, побро, а зар би требало?
ВИЛА: Не досећам се ни ја!
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Страни освајачи, бар онај њихов део што смо упознали, одржали су реч. Повукли су се из главе нашег дечака.
МИЛОШ ОБИЛИЋ: Види, стварно! Како да мени паметном то није синуло!
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Можда си мислио да си побрао сву памет на овом свету, али нешто ти је поиспадало из џака. Ја прошао и нашао!
ВИЛА: А где ти је тај пут, да и ја мало приберем памети?
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Посестримо, наседаш на старе форе!
ВИЛА: Знала сам да само глумите мудросну храброст! Знала сам! Дечаче, да ми једна од моћи буде превелика храброст, јеси ли чуо?
(Окреће се према дечаку који телефонира.)
ДЕЧАК: Хеј, Иване, ради ли ти компјутер? Знам да имаш да учиш. Знам да мораш да прочиташ силне епске народне песме. Знам и за то! Ма саслушај ме! Имам идеју! Могу ли да свратим до тебе? Супер. Видимо се за пола сата.
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Види, види, како се утицај народне традиције шири. Пада још један дечак!
МИЛОШ ОБИЛИЋ: А можеш ли да замислиш кад направе игрицу? Хиљаде и хиљаде дечака има да играју и бране светлу традицију.
ВИЛА: Богме и девојчице! Има да се зна ко је била вила Равијојла Д Храбра.
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Своју мисију смо обавили. Хајдемо кући, чувари традиције!
(Полако излазе са сцене. Дечак остаје сам. Пакује у ранац белешке, збирку песма.)
ДЕЧАК (док излази): Оцена из српског поправљена, а колико тек пара има да се намлатимо! Па ви сте тако наивни цареви!
Излази са сцене. Долази Гуслар. Носи електричну гитару.
ГУСЛАР: А мене су, видим, заборавили. (Седа на ивицу позорнице) Вратићу се својој старој љубави:
„Славни преци старо знање желе
Уз гусле би довек’ да с’ веселе.
Но ја нађох новог доброг друга,
Уз гитару боље се сад цуга!
Сви јунаци и млади и стари
Дивиће се звуку на гитари.
Збогом гусле, десетерци златни,
Сад је време рокенрол да пратим!“

КРАЈ

Кривопис

Standard

СКРАЋУЈМО!

 1. Прочитај део из „Правописа“ који се односи на писање скраћеница па уради задатак који се налази испод текста.

А) Неке скраћенице добијају се тако што се реч своди на почетне сугласнике испред првог самогласника: бр. (број), мн. (множина), чл. (члан), св. (свеска), стр. (страна, и др ( и друго), и сл. (и слично).

Б) има доста речи које се скраћују на тај начин што се пише први слог са једним или више сугласника испред другог самогласника: проф. (професор), ул. (улица), дин. (динара), једн. (једнина), инж. (инжењер), лингв. (лингвистички).

В) у неми скраћеницама иде се до трећег самогласника: суперл. (суперлатив), геогр. (географски)

Г) поједине скраћенице садрже почетно слово и карактеристична слова преосталог дела речи: тзв. (такозвани), ппук. (потпуковник), стсл. (старословенски)

Напиши скраћенице следећих речи:

старословенски

лингвистички

географски

Свеска

Динар

Суперлатив

такозвани

2. У сваком реду подвуци исправно написану реч.

А) тамно плава/тамно-плава/тамноплава

Б) мини сукња/мини-сукња/минисукња

В) такозвани/тако звани/тако-звани

Г) седам и по/седамипо/седам и по

Д) Косовка девојка/ Косовка Девојка/косовка девојка

3. Напиши скраћенице следећих речи:

потпуковник

Динар

И слично

Организација уједињених нација

4. Подвуци правилно написане речи.

Изчупао/ишчупао

Оделење/одељење

Гризен/грижен

Потценити/подценити

 К О М У Н И Ц И Р А Ј М О!

1. Преобликуј реченице исказане неформалним говорним језиком у књижевни облик.

А) Оћемо да блејимо вечерас?

Б) Чекићам те да хасамо већ 15 минута.

Распореди следеће изразе према врсти комуникације којој више одговарају:

Еј            поштовани        срдачно вас поздрављам            знаш

Чуј          хало                      у очекивању одговора                драги колега

ТЕЛЕФОНСКИ РАЗГОВОР ПИСАЊЕ ИМЕЈЛА

ШТА НАС ЧЕКА

А) КАД СЕ ОБРАЋАМО НАСТАВНИКУ

1. Препиши правилно задати текст и исправи грешке које су направљене

а. Наставнице много ми је жао што сам вам упропастио час? Ви знате да за ништа на свету небих урадијо без пусте муке.Стиго је Пера мој кум из Нове пазове са нај новијим фордом. То се мајчин сине не пропушта!Извинуо би се још једном. За крај чу вас цитирати:Црни Ђорђе ! Знам да нисте мислили на Карађорђа али се нељутим на вас.

Ђорђе 🙂

б. Дата реченица припада говорном, неформалном језику. Како би је рекао наставнику?

Неки лик каже да журеза креће у осам.

Б) ПОСЕТИМО ДОКТОРА

2. Препиши саопштења поштујући правописна правила.

Пацијенти, који имају код себе не оверену књижицу немогу на преглед.

Потребно је да се јаве Зорки главној сестри небили добили додатне информацие.

За ускрс радимо од 7-9

Здравствена установа Дренко Здрав

В) ШОПИНГУЈЕМО

3. Преправи овај разговор у месари између купца и продавца.

-Мрдај тамо, ја сам на реду.

-Мики, може кило млевеног за понети?

-За шта?

-За ћуфте, брате, није за обланде.

Дервиш и смрт – Меша Селимовић

Standard

Биографија:

Рођен у Тузли 1910. године у имућној трговачкој породици. У родном месту завршио је основну школу и гимназију.

1928. долази у Београд и студира прво рударство (очева жеља), па права и на крају српски језик и  југословенску књижевност. После дипломирања се враћа у Тузлу и ради као професор гимназије.

1941. бива хапшен, а од марта 1942. године налази се у партизанима. Био је политички комесар Сребреничког и Тузланског партизанског одреда.

1944. године долази у Београд, активан у Комисији за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача. 1945. Начелник Одељења за везе са иностранством Комитета за културу владе ФНРЈ.

1947. сели са за Сарајево. Професор је Више педагошке школе и помоћних директора Издавачког предузећа „Свјетлост“, па професор на Филозофском факултету у Сарајеву (реализам и теорија књижевности). Губи посао и настају тешке године без посла. Постаје хонорарни драматург, па директор Драме Народног позоришта у Сарајеву. 1961. уредник Издавачког предузећа „Свјетлост“. 1965. изабран за председника Савеза књижевника Југославије.

1966. Дервиш и смрт

Добија НИН-ову, Горанову и Његошеву награду за роман „Дервиш и смрт“.

Награду АВНОЈ-а.

Умро је 1982. године у Београду.

Дела: Прва чета, Тишине, Туђа земља, Магла и мјесечина, Дервиш и смрт, За и против Вука, Дјевојка црвене косе, Тврђава, Острво. Сабрана дела у девет књига.

  1. час – обрада   (ПРИСТУП РОМАНУ)

ЗАШТО СЕ СМАТРА ДА СУ КЊИГЕ ПАМЕТНЕ АКО СУ ГОРКЕ?

Требало би да постоји мудрост горка и „слатка“, искуство добро и рђаво.

Свет не изгледа онако као га ми споља нашим чулима опажамо, али таква разлика постоји и између спољашњег и унутрашњег изгледа наших најближих, па и нас самих.

Утисак ученика (задовољство (?), проблеми, тешкоће у разумевању).

„Као да се Проклета авлија излила и преко својих зидова просула на цео свет моћ власти и од сваког човека направила кривца.“

–          ширина и дубина тематског захвата (смело улажење у проблематику човека и живота, политике и друштва, људске егзистенције и морала, поезије и стваралаштва)

–          модерна структура

–          непосредност саопштавања (са гледишта јунака)

–          филозофско-психолошка концепција ликова и њихово уметничког значење

–          поетичност језика и стила.

Први пасус – прочитати

Како је писан роман?

Модеран роман писан у првом лицу са тачке гледишта јунака, чиме се писац и наратор изједначавају са ликом, који се исповеда.

Није роман тока свести јер се јунак не казује већ се записује, па на себе прима одговорност ствараоца-писца (писање као немилосрдно ислеђивање, шејтански посао, магија што буди зле духове).

Пред нама је човек који записује себе какав постаје, то чудо, које ни сам не познаје, чиме наш задатак бива тежи, али и привлачнији.

СТРУКТУРА РОМАНА

Тумачење насловне синтагме ДЕРВИШ И СМРТ

дервиш – муслимански свештеник, духовник, носилац светлости вере, човек који је сав свој живот усмерио духовној ватри, који све своје мисли подређује учењима и мудрости Курана. Тешећи самртнике дервиш је говорио онако како га је Куран учио.

однос према смрти – Све су то мисли верника, шејха муслиманске текије, мисли прочитане у књигама исламских мислилаца, за употребу пред верницима, мислирамови.

Тако је Нурудин говорио док је веровао у исправност свога пута, док је веровао да је свет уређен по Алаховој мудрости и праведности.

насилна смрт брата – учинила је да дервишево срце задрхти пред празнином и непрозирношћу мрака, магле нестајања и непрозирне црнине. Дервиш креће стазама живота да упозна и препозна човекову мисују у том животу, да би сам на крају свог пута доживео ужас и трагику сопственог смртног часа.

Свет и односи људи у свету препуни су скривених могућности, значења и подстицаја; човек у том свету проноси свој идеал, свој сан о животу, крварећи  у судару са препрекама и супротним токовима и смисловима кретања. Судари мисли и канџи одлуке, избора и опредељења.

човек после избора – оличење трагичности, биће које се сећа неба чијем је окриљу било устремљено, али не може да открије пут којим би то небо поново пронашло и заслужило.

Слојеви и струје судбине

Хтео је посредством моћи да буде независан – изгубио је независност;

Посредством књига је желео спокој – добио је немир;

Славом је хтео да онемогући случајност а постао је њихов плен;

Борац за Алахову веру, једносмерност – посумњао је у ред и смисао реда.

ТЕМА: Вечито питање људске егзистенције у трагању за смислом живота (у модерној књижевности се поставља и решава на нов начин). Лична драма једног усамљеног и издвојеног интелектуалца који пробуђен својом свешћу и савешћу започиње своје трагање за смислом свога постојања у жељи да живот буде лепши, хуманији и достојнији човека и на том путу бива поражен сопственом ограниченошћу.

ИСТОРИЈСКА РАВАН: осликава политичке прилике у Босни у 18. веку. Радња се одвија у Сарајеву (тврђава, Синанова текија и сл.)

Централна власт у Босни, везир и његова полиција са разгранатом шпијунском мрежом обрачунавају се са сваким Босанцем који на било који начин казује своје незадовољство (мали поседник, удављен, унапред састављена признања; откриће Харуна, поверљивог писара; покрет дервиша).

Осликава положај босанских муслимана – „најтужнији вилајет на свијету“.

Симболи који се уздижу над местом

ТВРЂАВА – зидана да заштити човека од насиља, у свету овог дела функционише као симбол тираније и насиља. Претња је слободи, у њој недужни људи робују сили власти, која ради очувања своје моћи гута свакога који се усуди да дигне главу или глас. Над касабом, чаршијом и животом бди тврђава као симбол свих оних „проклетих авлија“ у којима робује човек.

ТЕКИЈА – иза мира и тишине текијских зидова робује човек добровољно. Заточио се сам да, одвојен од свакидашњег живота, учи, чита и медитира о вишој правди и вечној хармонији и миру, а тиме ко да је са себе скинуо бригу о животу и човеку.

ТВРЂАВА И ТЕКИЈА – ознаке за губитак човекове слободе.

Испитујући филозофски проблем човека и његове слободе Селимовић ставља човека пред испит савести и свести.

Може ли човек, ако има свести и савести, да живи без слободе ма какав привид она имала? Како остварити своје људско право на слободу?

Човек у побуни против постојећег реда ствари.

„Писац нам даје сведочанство о суровом свету и човеку у средишту његове суровости. Као да каже: „Погледајте, уверите се, ништа нисам додао ни одузео ономе што можете видети, ако јасно, аутентично гледате. Мој свет, то јест ваш свет, какав се открио очима које су га виделе без позлате, има толико и таквих живих сила, такве и толике пријатеље и непријатеље заједничких хуманих основа.“

2. час – ликови у роману

Лака стрепња пред новим могућностима живота

Опсесивне тачке истраживања код Селимовића – усамљеност, свет, појединац, избор пута и неизвесност, колебљивост свести пред неизвесношћу света, могућност и немогућност љубави.

Велика тема: губитак брата.

Историја једног муслиманског великодостојника, дервиша. Ред и неред.

Разматрања Нурудинове свести над чињеницом човекове немоћи у свету (сопствене немоћи да помогне брату).

Писац бележи стање када се људска судбина налази у житком стању.

Кјеркегор залутао у босанску касабу, човек великих мисли и страсти у времену малих хоризаната.

Две централне личности у роману

Шејх Ахмед Нурудин – Хасан

Нурудин мисли живот – Хасан живи; шејх је ум – Хасан фантазија; први испитује тежину ствари, сложеност њихових односа у свету, сплетове тајни које образују ти односи; Хасан урања у њихову шареноликост, новост и свежину, опија се њиховим животом. Шејх вино живота претвара у есенциј у мисли и на крају осећа горчину сазнања – Хасан од есенције ствара вино, преданошћу стварном животу. Први је у вечитим замкама мисли, други живи у ироничном, шаљиво односу према томе што зна и види. На један, скоро нечујан начин, Хасан је тако непосредна критика, жива супротност оном животу какав Ахмед Нурудин.

Хасан и Нурудин представљају два брата из велике људске породице, који, разапети између жеље да додирну небо безазлености и хармоније и тврде, опоре реалности, живе и опиру се животом свему што би хтело да живот сведе, обезличи, претварајући га у царевање слепе нужде, неосветљене вегетације.

Библијско двојство – Каин и Авељ.

Нурудин – брат

Шта сам ја сад? Закржљали брат или несигурни дервиш?  

 Ахмед Нурудин оклева да учини нешто за свог брата што се противи његовим верничким начелима о часном поступању; Хасан пак чини и покушава све противећи се верничком чистунцу Нурудину јер мисли да је појединачни живот вреднији од свих начела и морала.

Дело оријенталне, живе, болне и меке, источњачке жалости.

Кад би у свету постојао прави и потпуни песимизам, он би свакако био нечујан. Очај који од себе даје гласа и који поприма друштвени облик, то је крик страха два брата који се заједно шетају посрћући долином помрчине у којој има мноштво другова. Тај видовити, мудри песимизам једног брата, А. Нурудина,  сугерише да свет не би морао бити само помрачина, чак и кад на каже историју једног пораза.

НАЧЕЛО И ПОЈЕДИНАЧНИ ЖИВОТ

А. Нурудин припада оном реду неодлучних, колебљивих, растрзаних људи, за које сваки гест и покрет у спољашњем свету изазива дубинске потресе, интензивна премишљања и недоумице. Одлика осетљивих, проницљивих и одговорних природа; док се људи акције покрећу на први импулс. Нурудин је личност коју и безазлена ситуација тера да застане са дефинитивним питањима, немирима и сложеностима те ситуације.

Како да човек постоји у свету и како да не повреди властити појам о човеку?

ЧОВЕК ДОГМЕ

Какав је био Нурудин као „човјек с оним од јуче“?

То је био човек начела научених у светој књизи, свјетло вјере, што му и име говори: оличење честитости, лепоте убеђења и заслуженог мира, човек који је сматрао дужношћу и срећом да себе и друге чува од греха. Дакле, човек догме.

У знатој мери занемаривао појединачни живот, то ће рећи стварни живот.

„Двадесет година сам дервиш, а малим дјететом сам пошао у школу, и не знам ништа изва онога што су хтјели да ме науче….“

Нико у нашој литератури до појаве Меше Селимовића није толико снагом прецизности изразио муку догматика који се откида од догме, који је принуђен вишом силом околности да то учини. Који се упутио духу побуне као једнозначној негацији неправичности у свету!

Искуства која нису захватила корен, темељ личних сензација, доживљаја, нису искуства са довољно покретачке снаге.

– пре сопствене несреће – „Не волим насиље, мислим да је то знак слабости и неразумног расуђивања, то је и начин да се људи отерају у зло, Па ипак, када је вршено над другима, ћутао сам, одбијао да доносим пресуду, пребацујући одговорност на друге, или се навикавајући да не мислим о ономе што није моја кривица, признајући чак да се понекад мора учинити зло ради већег и важнијег добра.“

Тврди и широки путеви „вјере“ нису довођени у питање када су гинули други људи по наредбама истог муселима, муфтије или кадије, али када се омча смрти зањихала над главом дервишевог брата, свјетло вјере је почело да трне откривајући сву апсурдост и суровост механизма који одлучује о људским животима.

У драми шејха Нурудина читалац има могућност да увиди колики су распони између начела и појединачног живота, какав се понор отвара између мислим и постојим, каква све мука може протицати између тих на први поглед безопасних и једноставних димензија свачијег протицања на земљи.

Човек догме : човек који поштује живот

ЖИВОТ ЈЕ ШИРИ ОД СВАКОГ ПРОПИСА. МОРАЛ ЈЕ ЗАМИСАО, ЖИВОТ ЈЕ ОНО ШТО БИВА. КАКО ДА ГА УКЛОПИМО У ЗАМИСАО А ДА ГА НЕ ОШТЕТИМО? ВИШЕ ШТЕТЕ ЈЕ НАНЕСЕНО ЖИВОТУ ЗБОГ СПРЕЧАВАЊА ГРИЈЕХА, НЕГО ЗБОГ ГРИЈЕХА. (Хасан)

Не треба човјек да се претвори у своју супротност. Све што у њему вриједи, то је рањиво. Можда није лако живјети на свијету али ако мислимо да нам овдје није мјесто, биће још горе. А жељети снагу, бијес, безосјећајност, значи светити се себи због разочарања. И онда то није излаз, то је дизање руку од свега што човјек може да буде.

–          тешко, мукло прогледавање једне верничке свести у њеном кретању између начела и појединачног живота.

–          Конкретизовање муке једног постојања

Начела, којих се човек може држати у животу, могу бити и стврднуте навике.

Човеково је да стално држи на оку тај размак између племенитости и нискости у властитој природи.

Начело које уображава да је крајње начело, није ништа друго до краљевство стереотипа, кристализована предрасуда о фиксираном животу.

Лако је измислити опште прописе, гледајући изнад глава људи, у небо, у вјечност. А покушај да их примјениш на људе…а да их не повриједиш…умјесто спасавања правде и свијета учини нешто за човјека коме знаш име и презиме, који ти је случајно и брат, да не пропадне ни крив ни дужан у име правде коју браниш.

Морал, начело, догма, који су створени изван и изнад логике појединачног живота, увек су у опасности, у искушењу, да постану злостављање живота, у име његове исправности, једнозначне крутости. Начела се могу представити као гвоздене мреже којом људи настоје да захвате животне струје.

Што не служи вредности, богатству појединачног живота – не служи животу.

ВЕЛИКИ МЕХАНИЗАМ – ЛОВЕ А УЛОВЉЕНИ

Какав је механизам моћи (власти) који видимо у роману? Који су његови закони?

„Нарушени природни поредак у којем зло рађа зло, кривда захтева осветника у којем сваки злочин дозива следећи, или као окрутни друштвени поредак међусобно завађених вазала и сениора у коме се целом државом управља као мајуром и где се пада као плен најјачега? Као отворена борба за власт или снажно куцање срца које разум не може ни да убрза ни да укочи … као густа и непрозирна ноћ историје, у којој се не назире освит, или мрак који је потпуно испунио људске душе?“  (Шекспир наш савременик, Јан Кот)

Живот појединца који осећа супротност између моралног поретка и поретка делања.

„Политика је чиста пракса. Уметност чији је циљ владање. И људи су глина с којом се може радити што се хоће. Цео свет је огроман комад глине, који се даје згњечити у рукама.“ (исто)

Велики механизам моћи у касаби, гвоздена мрежа чији су чворови: муселим, кадија и муфтија, коју је држала невидљива рука чак у  Стамболу, због несмотрености младог писара, Нурудиновог брата, могао је изгубити оно што је – са становишта моћи – најдрагоценије у њему: тајна. … Систему моћи, неправичном поретку који дави људе као мушице, није довољна та фактичка моћ, која управља животима људи; поретку делања потребна је моћ посвећена илузијом правде, постојањем закона, судских установа; укратко, том поретку потребна је увереност грађана да је власт правична и разложна.

Потресен у темељима бића неправдом, шејх Нурудин је кренуо ка моћницима, чвориштима велике мреже власти, у илузији – што ће тек касније открити – да се може људски, интимно, отворено говорити са њима. Велика Нурудинова заслепљеност (у односу на власт) испољила се одмах: није видео, није мога видети, да власт као начело није ништа друго до борба за властито одржање. Политика је уметност чији је циљ владање.

Појединац је само објекат на којем се изражава мања или већа ефикасност технике насиља.

Муселим (прво разочарање) – сила у покрету, начело власти, надмоћи као такве. Хладна стаменост власти пред бићем појединца који моли. Нурудин заражен „апстрактним хуманизмом“. Показује се до које је мере начело људскости неефикасно инемоћно, до које је мере оно неприпремљено да води овакав дуел. Јер овде стварног дијалога и нема. Иако је Нурудин дошао да пита, он је тај кога у ствари испитују. Дијалог је монолог, а ова се мало разликује од наредбе.

Кадија, Ајни-ефендија, сусрет без речи, дијалго који је у функцији монолога.

Сјајно развијена слика затворености једног фанатичног доктринара (власт је од бога и ко руши власт руши и божанску мисао о њој). „Двије обатањене чесме које су расипале устајалу воду“ – празнорекост. Језик светости има за циљ да сакрије, а не да открије и осветли, природу стварног збивања. Језик свете књиге, који учени кадија истура као зид пре д немирним и ојађеним Нурудином, јесте типично идеолошки језик којем је битно не да изрази (тачно) неку ствар него да убеди у исправност одређеног мишљења о тој ствари. Кадија зна природу ситуације, али он неће да зна за ту природу. Схватамо да  и речи мгоу бити репресивна снага, да се пот тим речником „општеприхваћених уверења“, куранских истина, увија и грчи рањено људско биће, које сваким капиларом осећа затвореност небеса над собом а жели да испуни људски закон и да помогне брату.

Муфтија – паралисан апатијом. Шејх, попут мађионичара, мора играти заводљиву игру да би тог човека извукао из „мртвачке равнодушности“. Трећи чвор, у гвозденој мрежи власти у касаби, није се померио из своје апатичне непомичности; судбина се мое указати и као лепљива сила апатије.

У касаби је изронило у пуном рељефу лице Великог механизма. Први пут у српском роману приказана снага затворености ауторитарних структура, дух који спуњава ту затвореност. Тај механизам је изазов људским илузијама и чежњама за променом.

Драма ограничености сазнања, напорног пута човека у освајању истине о себи. Сукоб бића стварности и бића замисли. Кад би могао знати, кад би знао, једном за увек, шта је истина, шта је правде, шта је моћ, шта је добро и зло, где је излаз и спасење из мука којима је изазов и плен, он би сву енергију бића управио у повољном правцу. Како пак то не зна, не може знати, а мора живети по извесним законима и по извесним представама о себи, онда се цео живот указује као напорно, мучно тражење извесности које се удаљују.

„Стари принципи добра и зла, свјетла и тмине, анђела и ђавола основа је свих религија и већине филозофских система, зато што му је основа у животу. Само ја се приклањам онима који сматрају да добро и зло нису одвојени, и механички супротстављени. Они су неодвојиве човјекове особине, и веома су измијешане, као мириси.“

ЈЕЗИК И ТОН У РОМАНУ

Дуго је тражио „језик и тон за своју душу и за своју руку“ (у Сјећањима) – један висински субјективизовани језик, у којем осетљив, духовно пробуђени читалац може да чује драму сваког трагичног, осетљивог бића у потрази за властитом суштином.

СИНТАГМАТСКЕ КОНСТРУКЦИЈЕ

Прихватљива безобзирност, осуђен истином, зрела слабост, безнадно започињање, необманута радозналост, невољни саучесник, спокојна безобзирност, прастара правда греха, зазидана пустош, надмоћно одбијање, празна тишина несреће, плашљиво радознао, љутито услужан (парадокс)

Реч је о бићу које се буди и буни истовремено, које целом духовном организацијом жели да напусти једна свет, а није у стању да то учини, онда се логично, и језик тога бића указује као „један болан, несмирујући афекат“.

Шта је људска природа и које су њене границе?

Песимизам јаких природа – песимизам луцидности, јасности, воље човекове да, у крајњој линији, зна на чему је, колико може да чини у околностима света и онда кад су ове очигледно човеку непријатељске.

Кад су опасна искушења света надмашила снагу јунака?