:)

Тихе воде моје несреће,
отеците полако,
неме и забрањене,
уроните у безнађе из ког сте помолиле главу.

Нек химне живота поново забрује горама
у којима је свако дрво дисало мене,
где су наивни лептири цветали
у хиљаду пољана и
кладенци
весело клокотали
додире,
нежности,
обећања.

Срушиле су се црне колибе страдања пред овим погледом.
Остале су зидине надања,
оглодане,
угнуте и
трошне.

Обећана земља мирише
недирнута у недрима
коју су нечије руке носиле
у данима када је дисао,
мислио,
волео,
патио
неко други, налик мени,
али не ја.

Створење а не стваран.
Жучан а не жуђен.
Тучен а не ткан.

Негде у мени
звонила су звона на узбуну,
ударали су гочеви,
марширале војске ругалице.
Као катран се лепила
на здања мог срца
туђа мисао,
туђа поруга,
туђе страсти.

Ове ноћи,
гребем о зидине и
тражим себе,
можда погнуту,
можда ништу,
највећег сиромаха на кугли у окрету,
али ту сам,
спремна да се нађем,
спремна да се узмем за руку,
спремна да се подигнем,
спремна да погледам овај свет,
поново пречишћен,
поново дат,
поново мој.

Црвени лептири радости
играју по дну мојих костију,
бију крилима
о загушене дамаре срца и
лију прашњаве наде
по пољима светлих жеља.

Ја – стварна
гледам се на дну овог кладенца,
себе додирујем у првом гутљају
Постојим

Ноћ мирише
на врата која се отварају,
звукови се чисте од режања,
анђеоска песма се смешта
негде између неба и звезда.

Ја
постојим
поново!
– радосно вичем свету!