Category Archives: Решавалице

Кривопис

Уобичајен

СКРАЋУЈМО!

 1. Прочитај део из „Правописа“ који се односи на писање скраћеница па уради задатак који се налази испод текста.

А) Неке скраћенице добијају се тако што се реч своди на почетне сугласнике испред првог самогласника: бр. (број), мн. (множина), чл. (члан), св. (свеска), стр. (страна, и др ( и друго), и сл. (и слично).

Б) има доста речи које се скраћују на тај начин што се пише први слог са једним или више сугласника испред другог самогласника: проф. (професор), ул. (улица), дин. (динара), једн. (једнина), инж. (инжењер), лингв. (лингвистички).

В) у неми скраћеницама иде се до трећег самогласника: суперл. (суперлатив), геогр. (географски)

Г) поједине скраћенице садрже почетно слово и карактеристична слова преосталог дела речи: тзв. (такозвани), ппук. (потпуковник), стсл. (старословенски)

Напиши скраћенице следећих речи:

старословенски

лингвистички

географски

Свеска

Динар

Суперлатив

такозвани

2. У сваком реду подвуци исправно написану реч.

А) тамно плава/тамно-плава/тамноплава

Б) мини сукња/мини-сукња/минисукња

В) такозвани/тако звани/тако-звани

Г) седам и по/седамипо/седам и по

Д) Косовка девојка/ Косовка Девојка/косовка девојка

3. Напиши скраћенице следећих речи:

потпуковник

Динар

И слично

Организација уједињених нација

4. Подвуци правилно написане речи.

Изчупао/ишчупао

Оделење/одељење

Гризен/грижен

Потценити/подценити

 К О М У Н И Ц И Р А Ј М О!

1. Преобликуј реченице исказане неформалним говорним језиком у књижевни облик.

А) Оћемо да блејимо вечерас?

Б) Чекићам те да хасамо већ 15 минута.

Распореди следеће изразе према врсти комуникације којој више одговарају:

Еј            поштовани        срдачно вас поздрављам            знаш

Чуј          хало                      у очекивању одговора                драги колега

ТЕЛЕФОНСКИ РАЗГОВОР ПИСАЊЕ ИМЕЈЛА

ШТА НАС ЧЕКА

А) КАД СЕ ОБРАЋАМО НАСТАВНИКУ

1. Препиши правилно задати текст и исправи грешке које су направљене

а. Наставнице много ми је жао што сам вам упропастио час? Ви знате да за ништа на свету небих урадијо без пусте муке.Стиго је Пера мој кум из Нове пазове са нај новијим фордом. То се мајчин сине не пропушта!Извинуо би се још једном. За крај чу вас цитирати:Црни Ђорђе ! Знам да нисте мислили на Карађорђа али се нељутим на вас.

Ђорђе 🙂

б. Дата реченица припада говорном, неформалном језику. Како би је рекао наставнику?

Неки лик каже да журеза креће у осам.

Б) ПОСЕТИМО ДОКТОРА

2. Препиши саопштења поштујући правописна правила.

Пацијенти, који имају код себе не оверену књижицу немогу на преглед.

Потребно је да се јаве Зорки главној сестри небили добили додатне информацие.

За ускрс радимо од 7-9

Здравствена установа Дренко Здрав

В) ШОПИНГУЈЕМО

3. Преправи овај разговор у месари између купца и продавца.

-Мрдај тамо, ја сам на реду.

-Мики, може кило млевеног за понети?

-За шта?

-За ћуфте, брате, није за обланде.

Дервиш и смрт – Меша Селимовић

Уобичајен

Биографија:

Рођен у Тузли 1910. године у имућној трговачкој породици. У родном месту завршио је основну школу и гимназију.

1928. долази у Београд и студира прво рударство (очева жеља), па права и на крају српски језик и  југословенску књижевност. После дипломирања се враћа у Тузлу и ради као професор гимназије.

1941. бива хапшен, а од марта 1942. године налази се у партизанима. Био је политички комесар Сребреничког и Тузланског партизанског одреда.

1944. године долази у Београд, активан у Комисији за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача. 1945. Начелник Одељења за везе са иностранством Комитета за културу владе ФНРЈ.

1947. сели са за Сарајево. Професор је Више педагошке школе и помоћних директора Издавачког предузећа „Свјетлост“, па професор на Филозофском факултету у Сарајеву (реализам и теорија књижевности). Губи посао и настају тешке године без посла. Постаје хонорарни драматург, па директор Драме Народног позоришта у Сарајеву. 1961. уредник Издавачког предузећа „Свјетлост“. 1965. изабран за председника Савеза књижевника Југославије.

1966. Дервиш и смрт

Добија НИН-ову, Горанову и Његошеву награду за роман „Дервиш и смрт“.

Награду АВНОЈ-а.

Умро је 1982. године у Београду.

Дела: Прва чета, Тишине, Туђа земља, Магла и мјесечина, Дервиш и смрт, За и против Вука, Дјевојка црвене косе, Тврђава, Острво. Сабрана дела у девет књига.

  1. час – обрада   (ПРИСТУП РОМАНУ)

ЗАШТО СЕ СМАТРА ДА СУ КЊИГЕ ПАМЕТНЕ АКО СУ ГОРКЕ?

Требало би да постоји мудрост горка и „слатка“, искуство добро и рђаво.

Свет не изгледа онако као га ми споља нашим чулима опажамо, али таква разлика постоји и између спољашњег и унутрашњег изгледа наших најближих, па и нас самих.

Утисак ученика (задовољство (?), проблеми, тешкоће у разумевању).

„Као да се Проклета авлија излила и преко својих зидова просула на цео свет моћ власти и од сваког човека направила кривца.“

–          ширина и дубина тематског захвата (смело улажење у проблематику човека и живота, политике и друштва, људске егзистенције и морала, поезије и стваралаштва)

–          модерна структура

–          непосредност саопштавања (са гледишта јунака)

–          филозофско-психолошка концепција ликова и њихово уметничког значење

–          поетичност језика и стила.

Први пасус – прочитати

Како је писан роман?

Модеран роман писан у првом лицу са тачке гледишта јунака, чиме се писац и наратор изједначавају са ликом, који се исповеда.

Није роман тока свести јер се јунак не казује већ се записује, па на себе прима одговорност ствараоца-писца (писање као немилосрдно ислеђивање, шејтански посао, магија што буди зле духове).

Пред нама је човек који записује себе какав постаје, то чудо, које ни сам не познаје, чиме наш задатак бива тежи, али и привлачнији.

СТРУКТУРА РОМАНА

Тумачење насловне синтагме ДЕРВИШ И СМРТ

дервиш – муслимански свештеник, духовник, носилац светлости вере, човек који је сав свој живот усмерио духовној ватри, који све своје мисли подређује учењима и мудрости Курана. Тешећи самртнике дервиш је говорио онако како га је Куран учио.

однос према смрти – Све су то мисли верника, шејха муслиманске текије, мисли прочитане у књигама исламских мислилаца, за употребу пред верницима, мислирамови.

Тако је Нурудин говорио док је веровао у исправност свога пута, док је веровао да је свет уређен по Алаховој мудрости и праведности.

насилна смрт брата – учинила је да дервишево срце задрхти пред празнином и непрозирношћу мрака, магле нестајања и непрозирне црнине. Дервиш креће стазама живота да упозна и препозна човекову мисују у том животу, да би сам на крају свог пута доживео ужас и трагику сопственог смртног часа.

Свет и односи људи у свету препуни су скривених могућности, значења и подстицаја; човек у том свету проноси свој идеал, свој сан о животу, крварећи  у судару са препрекама и супротним токовима и смисловима кретања. Судари мисли и канџи одлуке, избора и опредељења.

човек после избора – оличење трагичности, биће које се сећа неба чијем је окриљу било устремљено, али не може да открије пут којим би то небо поново пронашло и заслужило.

Слојеви и струје судбине

Хтео је посредством моћи да буде независан – изгубио је независност;

Посредством књига је желео спокој – добио је немир;

Славом је хтео да онемогући случајност а постао је њихов плен;

Борац за Алахову веру, једносмерност – посумњао је у ред и смисао реда.

ТЕМА: Вечито питање људске егзистенције у трагању за смислом живота (у модерној књижевности се поставља и решава на нов начин). Лична драма једног усамљеног и издвојеног интелектуалца који пробуђен својом свешћу и савешћу започиње своје трагање за смислом свога постојања у жељи да живот буде лепши, хуманији и достојнији човека и на том путу бива поражен сопственом ограниченошћу.

ИСТОРИЈСКА РАВАН: осликава политичке прилике у Босни у 18. веку. Радња се одвија у Сарајеву (тврђава, Синанова текија и сл.)

Централна власт у Босни, везир и његова полиција са разгранатом шпијунском мрежом обрачунавају се са сваким Босанцем који на било који начин казује своје незадовољство (мали поседник, удављен, унапред састављена признања; откриће Харуна, поверљивог писара; покрет дервиша).

Осликава положај босанских муслимана – „најтужнији вилајет на свијету“.

Симболи који се уздижу над местом

ТВРЂАВА – зидана да заштити човека од насиља, у свету овог дела функционише као симбол тираније и насиља. Претња је слободи, у њој недужни људи робују сили власти, која ради очувања своје моћи гута свакога који се усуди да дигне главу или глас. Над касабом, чаршијом и животом бди тврђава као симбол свих оних „проклетих авлија“ у којима робује човек.

ТЕКИЈА – иза мира и тишине текијских зидова робује човек добровољно. Заточио се сам да, одвојен од свакидашњег живота, учи, чита и медитира о вишој правди и вечној хармонији и миру, а тиме ко да је са себе скинуо бригу о животу и човеку.

ТВРЂАВА И ТЕКИЈА – ознаке за губитак човекове слободе.

Испитујући филозофски проблем човека и његове слободе Селимовић ставља човека пред испит савести и свести.

Може ли човек, ако има свести и савести, да живи без слободе ма какав привид она имала? Како остварити своје људско право на слободу?

Човек у побуни против постојећег реда ствари.

„Писац нам даје сведочанство о суровом свету и човеку у средишту његове суровости. Као да каже: „Погледајте, уверите се, ништа нисам додао ни одузео ономе што можете видети, ако јасно, аутентично гледате. Мој свет, то јест ваш свет, какав се открио очима које су га виделе без позлате, има толико и таквих живих сила, такве и толике пријатеље и непријатеље заједничких хуманих основа.“

2. час – ликови у роману

Лака стрепња пред новим могућностима живота

Опсесивне тачке истраживања код Селимовића – усамљеност, свет, појединац, избор пута и неизвесност, колебљивост свести пред неизвесношћу света, могућност и немогућност љубави.

Велика тема: губитак брата.

Историја једног муслиманског великодостојника, дервиша. Ред и неред.

Разматрања Нурудинове свести над чињеницом човекове немоћи у свету (сопствене немоћи да помогне брату).

Писац бележи стање када се људска судбина налази у житком стању.

Кјеркегор залутао у босанску касабу, човек великих мисли и страсти у времену малих хоризаната.

Две централне личности у роману

Шејх Ахмед Нурудин – Хасан

Нурудин мисли живот – Хасан живи; шејх је ум – Хасан фантазија; први испитује тежину ствари, сложеност њихових односа у свету, сплетове тајни које образују ти односи; Хасан урања у њихову шареноликост, новост и свежину, опија се њиховим животом. Шејх вино живота претвара у есенциј у мисли и на крају осећа горчину сазнања – Хасан од есенције ствара вино, преданошћу стварном животу. Први је у вечитим замкама мисли, други живи у ироничном, шаљиво односу према томе што зна и види. На један, скоро нечујан начин, Хасан је тако непосредна критика, жива супротност оном животу какав Ахмед Нурудин.

Хасан и Нурудин представљају два брата из велике људске породице, који, разапети између жеље да додирну небо безазлености и хармоније и тврде, опоре реалности, живе и опиру се животом свему што би хтело да живот сведе, обезличи, претварајући га у царевање слепе нужде, неосветљене вегетације.

Библијско двојство – Каин и Авељ.

Нурудин – брат

Шта сам ја сад? Закржљали брат или несигурни дервиш?  

 Ахмед Нурудин оклева да учини нешто за свог брата што се противи његовим верничким начелима о часном поступању; Хасан пак чини и покушава све противећи се верничком чистунцу Нурудину јер мисли да је појединачни живот вреднији од свих начела и морала.

Дело оријенталне, живе, болне и меке, источњачке жалости.

Кад би у свету постојао прави и потпуни песимизам, он би свакако био нечујан. Очај који од себе даје гласа и који поприма друштвени облик, то је крик страха два брата који се заједно шетају посрћући долином помрчине у којој има мноштво другова. Тај видовити, мудри песимизам једног брата, А. Нурудина,  сугерише да свет не би морао бити само помрачина, чак и кад на каже историју једног пораза.

НАЧЕЛО И ПОЈЕДИНАЧНИ ЖИВОТ

А. Нурудин припада оном реду неодлучних, колебљивих, растрзаних људи, за које сваки гест и покрет у спољашњем свету изазива дубинске потресе, интензивна премишљања и недоумице. Одлика осетљивих, проницљивих и одговорних природа; док се људи акције покрећу на први импулс. Нурудин је личност коју и безазлена ситуација тера да застане са дефинитивним питањима, немирима и сложеностима те ситуације.

Како да човек постоји у свету и како да не повреди властити појам о човеку?

ЧОВЕК ДОГМЕ

Какав је био Нурудин као „човјек с оним од јуче“?

То је био човек начела научених у светој књизи, свјетло вјере, што му и име говори: оличење честитости, лепоте убеђења и заслуженог мира, човек који је сматрао дужношћу и срећом да себе и друге чува од греха. Дакле, човек догме.

У знатој мери занемаривао појединачни живот, то ће рећи стварни живот.

„Двадесет година сам дервиш, а малим дјететом сам пошао у школу, и не знам ништа изва онога што су хтјели да ме науче….“

Нико у нашој литератури до појаве Меше Селимовића није толико снагом прецизности изразио муку догматика који се откида од догме, који је принуђен вишом силом околности да то учини. Који се упутио духу побуне као једнозначној негацији неправичности у свету!

Искуства која нису захватила корен, темељ личних сензација, доживљаја, нису искуства са довољно покретачке снаге.

– пре сопствене несреће – „Не волим насиље, мислим да је то знак слабости и неразумног расуђивања, то је и начин да се људи отерају у зло, Па ипак, када је вршено над другима, ћутао сам, одбијао да доносим пресуду, пребацујући одговорност на друге, или се навикавајући да не мислим о ономе што није моја кривица, признајући чак да се понекад мора учинити зло ради већег и важнијег добра.“

Тврди и широки путеви „вјере“ нису довођени у питање када су гинули други људи по наредбама истог муселима, муфтије или кадије, али када се омча смрти зањихала над главом дервишевог брата, свјетло вјере је почело да трне откривајући сву апсурдост и суровост механизма који одлучује о људским животима.

У драми шејха Нурудина читалац има могућност да увиди колики су распони између начела и појединачног живота, какав се понор отвара између мислим и постојим, каква све мука може протицати између тих на први поглед безопасних и једноставних димензија свачијег протицања на земљи.

Човек догме : човек који поштује живот

ЖИВОТ ЈЕ ШИРИ ОД СВАКОГ ПРОПИСА. МОРАЛ ЈЕ ЗАМИСАО, ЖИВОТ ЈЕ ОНО ШТО БИВА. КАКО ДА ГА УКЛОПИМО У ЗАМИСАО А ДА ГА НЕ ОШТЕТИМО? ВИШЕ ШТЕТЕ ЈЕ НАНЕСЕНО ЖИВОТУ ЗБОГ СПРЕЧАВАЊА ГРИЈЕХА, НЕГО ЗБОГ ГРИЈЕХА. (Хасан)

Не треба човјек да се претвори у своју супротност. Све што у њему вриједи, то је рањиво. Можда није лако живјети на свијету али ако мислимо да нам овдје није мјесто, биће још горе. А жељети снагу, бијес, безосјећајност, значи светити се себи због разочарања. И онда то није излаз, то је дизање руку од свега што човјек може да буде.

–          тешко, мукло прогледавање једне верничке свести у њеном кретању између начела и појединачног живота.

–          Конкретизовање муке једног постојања

Начела, којих се човек може држати у животу, могу бити и стврднуте навике.

Човеково је да стално држи на оку тај размак између племенитости и нискости у властитој природи.

Начело које уображава да је крајње начело, није ништа друго до краљевство стереотипа, кристализована предрасуда о фиксираном животу.

Лако је измислити опште прописе, гледајући изнад глава људи, у небо, у вјечност. А покушај да их примјениш на људе…а да их не повриједиш…умјесто спасавања правде и свијета учини нешто за човјека коме знаш име и презиме, који ти је случајно и брат, да не пропадне ни крив ни дужан у име правде коју браниш.

Морал, начело, догма, који су створени изван и изнад логике појединачног живота, увек су у опасности, у искушењу, да постану злостављање живота, у име његове исправности, једнозначне крутости. Начела се могу представити као гвоздене мреже којом људи настоје да захвате животне струје.

Што не служи вредности, богатству појединачног живота – не служи животу.

ВЕЛИКИ МЕХАНИЗАМ – ЛОВЕ А УЛОВЉЕНИ

Какав је механизам моћи (власти) који видимо у роману? Који су његови закони?

„Нарушени природни поредак у којем зло рађа зло, кривда захтева осветника у којем сваки злочин дозива следећи, или као окрутни друштвени поредак међусобно завађених вазала и сениора у коме се целом државом управља као мајуром и где се пада као плен најјачега? Као отворена борба за власт или снажно куцање срца које разум не може ни да убрза ни да укочи … као густа и непрозирна ноћ историје, у којој се не назире освит, или мрак који је потпуно испунио људске душе?“  (Шекспир наш савременик, Јан Кот)

Живот појединца који осећа супротност између моралног поретка и поретка делања.

„Политика је чиста пракса. Уметност чији је циљ владање. И људи су глина с којом се може радити што се хоће. Цео свет је огроман комад глине, који се даје згњечити у рукама.“ (исто)

Велики механизам моћи у касаби, гвоздена мрежа чији су чворови: муселим, кадија и муфтија, коју је држала невидљива рука чак у  Стамболу, због несмотрености младог писара, Нурудиновог брата, могао је изгубити оно што је – са становишта моћи – најдрагоценије у њему: тајна. … Систему моћи, неправичном поретку који дави људе као мушице, није довољна та фактичка моћ, која управља животима људи; поретку делања потребна је моћ посвећена илузијом правде, постојањем закона, судских установа; укратко, том поретку потребна је увереност грађана да је власт правична и разложна.

Потресен у темељима бића неправдом, шејх Нурудин је кренуо ка моћницима, чвориштима велике мреже власти, у илузији – што ће тек касније открити – да се може људски, интимно, отворено говорити са њима. Велика Нурудинова заслепљеност (у односу на власт) испољила се одмах: није видео, није мога видети, да власт као начело није ништа друго до борба за властито одржање. Политика је уметност чији је циљ владање.

Појединац је само објекат на којем се изражава мања или већа ефикасност технике насиља.

Муселим (прво разочарање) – сила у покрету, начело власти, надмоћи као такве. Хладна стаменост власти пред бићем појединца који моли. Нурудин заражен „апстрактним хуманизмом“. Показује се до које је мере начело људскости неефикасно инемоћно, до које је мере оно неприпремљено да води овакав дуел. Јер овде стварног дијалога и нема. Иако је Нурудин дошао да пита, он је тај кога у ствари испитују. Дијалог је монолог, а ова се мало разликује од наредбе.

Кадија, Ајни-ефендија, сусрет без речи, дијалго који је у функцији монолога.

Сјајно развијена слика затворености једног фанатичног доктринара (власт је од бога и ко руши власт руши и божанску мисао о њој). „Двије обатањене чесме које су расипале устајалу воду“ – празнорекост. Језик светости има за циљ да сакрије, а не да открије и осветли, природу стварног збивања. Језик свете књиге, који учени кадија истура као зид пре д немирним и ојађеним Нурудином, јесте типично идеолошки језик којем је битно не да изрази (тачно) неку ствар него да убеди у исправност одређеног мишљења о тој ствари. Кадија зна природу ситуације, али он неће да зна за ту природу. Схватамо да  и речи мгоу бити репресивна снага, да се пот тим речником „општеприхваћених уверења“, куранских истина, увија и грчи рањено људско биће, које сваким капиларом осећа затвореност небеса над собом а жели да испуни људски закон и да помогне брату.

Муфтија – паралисан апатијом. Шејх, попут мађионичара, мора играти заводљиву игру да би тог човека извукао из „мртвачке равнодушности“. Трећи чвор, у гвозденој мрежи власти у касаби, није се померио из своје апатичне непомичности; судбина се мое указати и као лепљива сила апатије.

У касаби је изронило у пуном рељефу лице Великог механизма. Први пут у српском роману приказана снага затворености ауторитарних структура, дух који спуњава ту затвореност. Тај механизам је изазов људским илузијама и чежњама за променом.

Драма ограничености сазнања, напорног пута човека у освајању истине о себи. Сукоб бића стварности и бића замисли. Кад би могао знати, кад би знао, једном за увек, шта је истина, шта је правде, шта је моћ, шта је добро и зло, где је излаз и спасење из мука којима је изазов и плен, он би сву енергију бића управио у повољном правцу. Како пак то не зна, не може знати, а мора живети по извесним законима и по извесним представама о себи, онда се цео живот указује као напорно, мучно тражење извесности које се удаљују.

„Стари принципи добра и зла, свјетла и тмине, анђела и ђавола основа је свих религија и већине филозофских система, зато што му је основа у животу. Само ја се приклањам онима који сматрају да добро и зло нису одвојени, и механички супротстављени. Они су неодвојиве човјекове особине, и веома су измијешане, као мириси.“

ЈЕЗИК И ТОН У РОМАНУ

Дуго је тражио „језик и тон за своју душу и за своју руку“ (у Сјећањима) – један висински субјективизовани језик, у којем осетљив, духовно пробуђени читалац може да чује драму сваког трагичног, осетљивог бића у потрази за властитом суштином.

СИНТАГМАТСКЕ КОНСТРУКЦИЈЕ

Прихватљива безобзирност, осуђен истином, зрела слабост, безнадно започињање, необманута радозналост, невољни саучесник, спокојна безобзирност, прастара правда греха, зазидана пустош, надмоћно одбијање, празна тишина несреће, плашљиво радознао, љутито услужан (парадокс)

Реч је о бићу које се буди и буни истовремено, које целом духовном организацијом жели да напусти једна свет, а није у стању да то учини, онда се логично, и језик тога бића указује као „један болан, несмирујући афекат“.

Шта је људска природа и које су њене границе?

Песимизам јаких природа – песимизам луцидности, јасности, воље човекове да, у крајњој линији, зна на чему је, колико може да чини у околностима света и онда кад су ове очигледно човеку непријатељске.

Кад су опасна искушења света надмашила снагу јунака?

Читајући Малог принца

Уобичајен

За следеће задатке треба вам:

– удобно место за рад, све у свему;

– примерак лектире или интернет издање;

– мало добре воље;

-много љубави… (листу можете наставити сами) Read the rest of this entry

Хамлет

Уобичајен

ХАМЛЕТ (вежбе)

  Код куће

1. Прочитај текстове, настојећи да ухватиш смисао. Издвој:

– оно што је теби занимљиво за размишљање;

– оно што ти се чини важним као критичарев суд;

– оно што је, по теби, проблематична изјава.

2. Цитирајмо Шекспира. Увек треба цитирати Шекспира.

за зло: драм зла

Све племенито биће понизи

до сопствене срамоте.“ 

Убиство:

Убиство, које прљаво је увек,

и онда кад је оно најбоље

о злочинцима – хуљама:

Треба да запишем

да се неко може смејати, и смејат,

 и опет бити зликовац;

немоћ: Ово време је

изашло из зглоба. О проклетство, срам,

 што сам рођен да га ја поправљам сам!

доживљај сопствене бесконачности:

Ах, Боже мој: ја бих се могао затворити у орахову љуску, па се ипак сматрати краљем бескрајног простора, само кад не бих имао ружних снова.

лицемерје: – „јер то је

већ и сувише познато да лицем

 на молитву спремним, изразом побожним пошећеримо и самог ђавола.“

ГОСПОДЕ, МИ ЗНАМО ШТА СМО, АЛИ НЕ ЗНАМО ШТА МОЖЕМО БИТИ.

            Показало се да су Шекспирова дела једнако погодна за филмску адаптацију као и за позоришну. Било је музичких адаптација, каква је Момци из Сиракузе (Комедија забуне),  Прича са западне стране (Ромео и Јулија) и Повратак на забрањену планету (Бура). Шекспир је често обимно цитиран у филмовима: Мој лични Ајдахо (Хенри IV), Витнејл и ја (Хамлет) и Интервју с вампиром (Отело). Сабрана дела имају важну улогу у Ратовима звезда IV. Тако је и на малом екрану.

На почетку прве серије Би-Би-Сијеве ТВ комедије „Црна гуја“ („са додатним дијалозима Вилијама Шекспира“), Питер Кук игра Лоренса Оливијеа који игра Ричарда III. Прва епизора нарочито обилује искривљеним цитатима из многих Шекспирових комада. Кад се пажљивије погледа, све врви од алузија и пародија: експлицитних као у филму Заљубљени Шекспир или имплицитних, као у Дизнијевом Краљу лавова (Хамлет)

Хамлет у Малом речнику надреализма

Краљ: Но, Хамлете, где је Полоније?

Хамлет: На вечери.

Краљ: На вечери? Где?

Хамлет: Не тамо где он вечера, но тамо где њега вечерају.

Оваква духовитост могла би фигурирати у Малом речнику надреализма. Има исту стилистику. И исто тако два дна, од којих је једно подругљиво, а друго окрутно. То је нови узор позоришта суровости и ироније.“Јан Кот

На основу овог примера, покушај да у тексту „Хамлета“ пронађеш још „корисних“ стихова који ти се чине занимљивим и савременим.

 

Стихови из Шекспирових дела нашли су место и на зидовима, зидићима, плотовима, разним оградама, жардињерама Београда.

ИМА НЕШТО ТРУЛО У ДРЖАВИ ДАНАСКЕ!

 Драма у три чина која нам се догађа с времена на време.

3. Хамлет је мистична представа. Увек нова и изазовна за сваку генерацију. Покушај да измашташ радњу свог Хамлета на основу предложених сижеа.

               Гангстерски Хамлет или настави причу….

Организација одлучује да изврши атентат. Бива подробно начињен план акције: место, атентатори, одбрана, резерве, правац бекства. Затим треба поделити улоге. Ти ћеш стајати на том и том углу и подићи марамицу кад угледаш сиви аутомобил. Одвешћеш се до З и донећеш сандук са бомбама до капије бр. 12. Ти ћеш пуцати у В и бежати у правцу М. Задаци су подељени, улоге одређене. Чак и гестови су одређени. Али младић који треба да пуца у правцу Н, могао је претходне вечери читати Рембоа или пити вотку, или чинити једно и друго. Може да буде млад филозоф или обичан кавгаџија. У моменту акције он се запита: Убити или не убити? Девојка која донесе бомбе може бити несрећно заљубљена или може очајно да се пушта са свима редом. Или да чини и једно и друго. План атентата због тога неће бити промењен. Сценарио остаје исти.

            Хамлет – син савременог политичара

„Тужни дечак с књигом у руци…“ веома лако га можемо замислити у црном џемперу и плавим фармерицама. Књига коју држи у руци неће бити Монтењ, него Сартр, или Ками, или Кафка. Студирао је у Паризу или Бриселу, а можда чак, као прави Хамлет – у Витембергу. Вратио се /…/ пре три-четири године. Пун је сумњи, цео свет се може свести на неколико простих тврдњи. Понекад га муче мисли о начелној апсурдности постојања.

Овај последњи, најсавременији Хамлет, вратио се у земљу у тренутку напетости. Очев дух захтева од њега да се освети. Пријатељи очекују да поведе борбу за престо. Он хоће да отпутује натраг. Не може. Сви га увлаче у политику. Уловљен је. Нашао се у присилној ситуацији. У ситуацији која му је наметнута, коју не жели. Тражи унутрашњи размак, неће да дозволи да га одреде. Најзад прихвата избор који му намећу. Али прима га само у сфери чина, у деловању. Ангажован је, али само у ономе што ради, не у оном што мисли. Такође зна да је свако деловање једнозначно. Али неће да се помири с једнозначношћу разлога. Али неће да се помири с једнозначноћу разлога. Неће да пристане на изједначење теорије и праксе.

Унутрашње је изгладнео. Живот сматра нечим унапред изгубљеним. Више би волео да се искупи из те велике игре, али је лојалан према њеним правилима. Зна да „иако човек ради оно што хоће, одговара за свој живот“. И да „није важно шта је с нама учињено, важно је само шта смо сами учинили с оним што је учињено с нама“. Цитате наводим из Сартра. Понекад му се чини да је егзистенцијалист. Зна да „смрт претвара живот у преодређење“. Читао је Марлоову „Људску судбину“. Хамлетизовање овог савременог Хамлета одбрана је унутрашње слободе, коју он назива слободним размаком. Тај Хамлет највише од свега се боји једнозначног одређења. Неће ни по коју цену да буде каталогизован. Али да делује мора.

Офелија може да буде очешљана као Леонардова Дама с хермелином, или да носи распуштену косу, или сплетену у перчин или везану у коњски реп. Она такође зна да је живот унапред изгубљен. И у своју партију са животом неће да улаже превише. Случајеви је присиљавају да игра изнад својих могућности. Њен дечко умешао се у велику политику. Спавала је с њим. Али она је министрова кћи, и послушна кћи. Пристаје да отац прислушкује њен разговор с Хамлетом. Можда жели да га спасе. Упада у клопку. Догађаји су је гурнули у ћорсокак из кога нема излаза. Обичној девојци која је волела свог младића сценарио историје одредио је овог пута трагичну улогу.

4. Истаживања за неуморне:

                       Поређење стихова: Шекспиров Хамлет и савремени Хамлети!

Упоредите ове стихове са стиховима Шекспировог дела. Укажи на проблеме које дотичу оба песника. Да ли би и коме ове стихове могао да одрецитује Шекспиров Хамлет?

Ово време јеизашло из зглоба. О проклетство, срам, што сам рођен да га ја поправљам сам! (1/5)  …нисам био задовољан својом ролом, истином голом и причом што одавно моја није.
Умрети – спавати-ништа више- реци/ да спавањем се сврши срца бол/и хиљадама животних потреса/наследних месу), ето то је циљ/и предано му тежи ти. Умрети,/спавати – спавати- можда сањати! … Јер ко би подно светске шибе, руге, неправде силних и злоставе гордих,/ и обест власти, понижења које/од невредних трпи стрпљива заслуга, – /кад сам себи можеш слободу да даш/ и голим ножићем? Склапам очи, још корак и крај,а ти, свете, и даље лај о томе ко сами каква сам наказа.Дечја игра папира и маказа –

сечеш или будеш посечен,

тешким речима опечен,

иако ми је задња вечер,

остаћу недоречен…

 

Размишљај о сличности мотива који обрађују Шекспир и један наш репер.

Има нешто труло у држави Данској. Србија, кућа на промаји.
Упиши одговарајуће стихове из дела: …твој пут је сам мала глуманешто факат гризе системал’ то нису политичке кризе, ти си тај вирус.Ти си минус, црна рупа наших редова

и нема промена док коров иде против корова.

Из порива што је данас тако урбано бити урбан

а управо ти си нула у празно клизи сутра. /…/

Другачији клинци малог града готивна клошаријана

одједном се будиш с итањем да л’ то смисла има данас.