Дервиш и смрт – Меша Селимовић

Уобичајен

Биографија:

Рођен у Тузли 1910. године у имућној трговачкој породици. У родном месту завршио је основну школу и гимназију.

1928. долази у Београд и студира прво рударство (очева жеља), па права и на крају српски језик и  југословенску књижевност. После дипломирања се враћа у Тузлу и ради као професор гимназије.

1941. бива хапшен, а од марта 1942. године налази се у партизанима. Био је политички комесар Сребреничког и Тузланског партизанског одреда.

1944. године долази у Београд, активан у Комисији за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача. 1945. Начелник Одељења за везе са иностранством Комитета за културу владе ФНРЈ.

1947. сели са за Сарајево. Професор је Више педагошке школе и помоћних директора Издавачког предузећа „Свјетлост“, па професор на Филозофском факултету у Сарајеву (реализам и теорија књижевности). Губи посао и настају тешке године без посла. Постаје хонорарни драматург, па директор Драме Народног позоришта у Сарајеву. 1961. уредник Издавачког предузећа „Свјетлост“. 1965. изабран за председника Савеза књижевника Југославије.

1966. Дервиш и смрт

Добија НИН-ову, Горанову и Његошеву награду за роман „Дервиш и смрт“.

Награду АВНОЈ-а.

Умро је 1982. године у Београду.

Дела: Прва чета, Тишине, Туђа земља, Магла и мјесечина, Дервиш и смрт, За и против Вука, Дјевојка црвене косе, Тврђава, Острво. Сабрана дела у девет књига.

  1. час – обрада   (ПРИСТУП РОМАНУ)

ЗАШТО СЕ СМАТРА ДА СУ КЊИГЕ ПАМЕТНЕ АКО СУ ГОРКЕ?

Требало би да постоји мудрост горка и „слатка“, искуство добро и рђаво.

Свет не изгледа онако као га ми споља нашим чулима опажамо, али таква разлика постоји и између спољашњег и унутрашњег изгледа наших најближих, па и нас самих.

Утисак ученика (задовољство (?), проблеми, тешкоће у разумевању).

„Као да се Проклета авлија излила и преко својих зидова просула на цео свет моћ власти и од сваког човека направила кривца.“

–          ширина и дубина тематског захвата (смело улажење у проблематику човека и живота, политике и друштва, људске егзистенције и морала, поезије и стваралаштва)

–          модерна структура

–          непосредност саопштавања (са гледишта јунака)

–          филозофско-психолошка концепција ликова и њихово уметничког значење

–          поетичност језика и стила.

Први пасус – прочитати

Како је писан роман?

Модеран роман писан у првом лицу са тачке гледишта јунака, чиме се писац и наратор изједначавају са ликом, који се исповеда.

Није роман тока свести јер се јунак не казује већ се записује, па на себе прима одговорност ствараоца-писца (писање као немилосрдно ислеђивање, шејтански посао, магија што буди зле духове).

Пред нама је човек који записује себе какав постаје, то чудо, које ни сам не познаје, чиме наш задатак бива тежи, али и привлачнији.

СТРУКТУРА РОМАНА

Тумачење насловне синтагме ДЕРВИШ И СМРТ

дервиш – муслимански свештеник, духовник, носилац светлости вере, човек који је сав свој живот усмерио духовној ватри, који све своје мисли подређује учењима и мудрости Курана. Тешећи самртнике дервиш је говорио онако како га је Куран учио.

однос према смрти – Све су то мисли верника, шејха муслиманске текије, мисли прочитане у књигама исламских мислилаца, за употребу пред верницима, мислирамови.

Тако је Нурудин говорио док је веровао у исправност свога пута, док је веровао да је свет уређен по Алаховој мудрости и праведности.

насилна смрт брата – учинила је да дервишево срце задрхти пред празнином и непрозирношћу мрака, магле нестајања и непрозирне црнине. Дервиш креће стазама живота да упозна и препозна човекову мисују у том животу, да би сам на крају свог пута доживео ужас и трагику сопственог смртног часа.

Свет и односи људи у свету препуни су скривених могућности, значења и подстицаја; човек у том свету проноси свој идеал, свој сан о животу, крварећи  у судару са препрекама и супротним токовима и смисловима кретања. Судари мисли и канџи одлуке, избора и опредељења.

човек после избора – оличење трагичности, биће које се сећа неба чијем је окриљу било устремљено, али не може да открије пут којим би то небо поново пронашло и заслужило.

Слојеви и струје судбине

Хтео је посредством моћи да буде независан – изгубио је независност;

Посредством књига је желео спокој – добио је немир;

Славом је хтео да онемогући случајност а постао је њихов плен;

Борац за Алахову веру, једносмерност – посумњао је у ред и смисао реда.

ТЕМА: Вечито питање људске егзистенције у трагању за смислом живота (у модерној књижевности се поставља и решава на нов начин). Лична драма једног усамљеног и издвојеног интелектуалца који пробуђен својом свешћу и савешћу започиње своје трагање за смислом свога постојања у жељи да живот буде лепши, хуманији и достојнији човека и на том путу бива поражен сопственом ограниченошћу.

ИСТОРИЈСКА РАВАН: осликава политичке прилике у Босни у 18. веку. Радња се одвија у Сарајеву (тврђава, Синанова текија и сл.)

Централна власт у Босни, везир и његова полиција са разгранатом шпијунском мрежом обрачунавају се са сваким Босанцем који на било који начин казује своје незадовољство (мали поседник, удављен, унапред састављена признања; откриће Харуна, поверљивог писара; покрет дервиша).

Осликава положај босанских муслимана – „најтужнији вилајет на свијету“.

Симболи који се уздижу над местом

ТВРЂАВА – зидана да заштити човека од насиља, у свету овог дела функционише као симбол тираније и насиља. Претња је слободи, у њој недужни људи робују сили власти, која ради очувања своје моћи гута свакога који се усуди да дигне главу или глас. Над касабом, чаршијом и животом бди тврђава као симбол свих оних „проклетих авлија“ у којима робује човек.

ТЕКИЈА – иза мира и тишине текијских зидова робује човек добровољно. Заточио се сам да, одвојен од свакидашњег живота, учи, чита и медитира о вишој правди и вечној хармонији и миру, а тиме ко да је са себе скинуо бригу о животу и човеку.

ТВРЂАВА И ТЕКИЈА – ознаке за губитак човекове слободе.

Испитујући филозофски проблем човека и његове слободе Селимовић ставља човека пред испит савести и свести.

Може ли човек, ако има свести и савести, да живи без слободе ма какав привид она имала? Како остварити своје људско право на слободу?

Човек у побуни против постојећег реда ствари.

„Писац нам даје сведочанство о суровом свету и човеку у средишту његове суровости. Као да каже: „Погледајте, уверите се, ништа нисам додао ни одузео ономе што можете видети, ако јасно, аутентично гледате. Мој свет, то јест ваш свет, какав се открио очима које су га виделе без позлате, има толико и таквих живих сила, такве и толике пријатеље и непријатеље заједничких хуманих основа.“

2. час – ликови у роману

Лака стрепња пред новим могућностима живота

Опсесивне тачке истраживања код Селимовића – усамљеност, свет, појединац, избор пута и неизвесност, колебљивост свести пред неизвесношћу света, могућност и немогућност љубави.

Велика тема: губитак брата.

Историја једног муслиманског великодостојника, дервиша. Ред и неред.

Разматрања Нурудинове свести над чињеницом човекове немоћи у свету (сопствене немоћи да помогне брату).

Писац бележи стање када се људска судбина налази у житком стању.

Кјеркегор залутао у босанску касабу, човек великих мисли и страсти у времену малих хоризаната.

Две централне личности у роману

Шејх Ахмед Нурудин – Хасан

Нурудин мисли живот – Хасан живи; шејх је ум – Хасан фантазија; први испитује тежину ствари, сложеност њихових односа у свету, сплетове тајни које образују ти односи; Хасан урања у њихову шареноликост, новост и свежину, опија се њиховим животом. Шејх вино живота претвара у есенциј у мисли и на крају осећа горчину сазнања – Хасан од есенције ствара вино, преданошћу стварном животу. Први је у вечитим замкама мисли, други живи у ироничном, шаљиво односу према томе што зна и види. На један, скоро нечујан начин, Хасан је тако непосредна критика, жива супротност оном животу какав Ахмед Нурудин.

Хасан и Нурудин представљају два брата из велике људске породице, који, разапети између жеље да додирну небо безазлености и хармоније и тврде, опоре реалности, живе и опиру се животом свему што би хтело да живот сведе, обезличи, претварајући га у царевање слепе нужде, неосветљене вегетације.

Библијско двојство – Каин и Авељ.

Нурудин – брат

Шта сам ја сад? Закржљали брат или несигурни дервиш?  

 Ахмед Нурудин оклева да учини нешто за свог брата што се противи његовим верничким начелима о часном поступању; Хасан пак чини и покушава све противећи се верничком чистунцу Нурудину јер мисли да је појединачни живот вреднији од свих начела и морала.

Дело оријенталне, живе, болне и меке, источњачке жалости.

Кад би у свету постојао прави и потпуни песимизам, он би свакако био нечујан. Очај који од себе даје гласа и који поприма друштвени облик, то је крик страха два брата који се заједно шетају посрћући долином помрчине у којој има мноштво другова. Тај видовити, мудри песимизам једног брата, А. Нурудина,  сугерише да свет не би морао бити само помрачина, чак и кад на каже историју једног пораза.

НАЧЕЛО И ПОЈЕДИНАЧНИ ЖИВОТ

А. Нурудин припада оном реду неодлучних, колебљивих, растрзаних људи, за које сваки гест и покрет у спољашњем свету изазива дубинске потресе, интензивна премишљања и недоумице. Одлика осетљивих, проницљивих и одговорних природа; док се људи акције покрећу на први импулс. Нурудин је личност коју и безазлена ситуација тера да застане са дефинитивним питањима, немирима и сложеностима те ситуације.

Како да човек постоји у свету и како да не повреди властити појам о човеку?

ЧОВЕК ДОГМЕ

Какав је био Нурудин као „човјек с оним од јуче“?

То је био човек начела научених у светој књизи, свјетло вјере, што му и име говори: оличење честитости, лепоте убеђења и заслуженог мира, човек који је сматрао дужношћу и срећом да себе и друге чува од греха. Дакле, човек догме.

У знатој мери занемаривао појединачни живот, то ће рећи стварни живот.

„Двадесет година сам дервиш, а малим дјететом сам пошао у школу, и не знам ништа изва онога што су хтјели да ме науче….“

Нико у нашој литератури до појаве Меше Селимовића није толико снагом прецизности изразио муку догматика који се откида од догме, који је принуђен вишом силом околности да то учини. Који се упутио духу побуне као једнозначној негацији неправичности у свету!

Искуства која нису захватила корен, темељ личних сензација, доживљаја, нису искуства са довољно покретачке снаге.

– пре сопствене несреће – „Не волим насиље, мислим да је то знак слабости и неразумног расуђивања, то је и начин да се људи отерају у зло, Па ипак, када је вршено над другима, ћутао сам, одбијао да доносим пресуду, пребацујући одговорност на друге, или се навикавајући да не мислим о ономе што није моја кривица, признајући чак да се понекад мора учинити зло ради већег и важнијег добра.“

Тврди и широки путеви „вјере“ нису довођени у питање када су гинули други људи по наредбама истог муселима, муфтије или кадије, али када се омча смрти зањихала над главом дервишевог брата, свјетло вјере је почело да трне откривајући сву апсурдост и суровост механизма који одлучује о људским животима.

У драми шејха Нурудина читалац има могућност да увиди колики су распони између начела и појединачног живота, какав се понор отвара између мислим и постојим, каква све мука може протицати између тих на први поглед безопасних и једноставних димензија свачијег протицања на земљи.

Човек догме : човек који поштује живот

ЖИВОТ ЈЕ ШИРИ ОД СВАКОГ ПРОПИСА. МОРАЛ ЈЕ ЗАМИСАО, ЖИВОТ ЈЕ ОНО ШТО БИВА. КАКО ДА ГА УКЛОПИМО У ЗАМИСАО А ДА ГА НЕ ОШТЕТИМО? ВИШЕ ШТЕТЕ ЈЕ НАНЕСЕНО ЖИВОТУ ЗБОГ СПРЕЧАВАЊА ГРИЈЕХА, НЕГО ЗБОГ ГРИЈЕХА. (Хасан)

Не треба човјек да се претвори у своју супротност. Све што у њему вриједи, то је рањиво. Можда није лако живјети на свијету али ако мислимо да нам овдје није мјесто, биће још горе. А жељети снагу, бијес, безосјећајност, значи светити се себи због разочарања. И онда то није излаз, то је дизање руку од свега што човјек може да буде.

–          тешко, мукло прогледавање једне верничке свести у њеном кретању између начела и појединачног живота.

–          Конкретизовање муке једног постојања

Начела, којих се човек може држати у животу, могу бити и стврднуте навике.

Човеково је да стално држи на оку тај размак између племенитости и нискости у властитој природи.

Начело које уображава да је крајње начело, није ништа друго до краљевство стереотипа, кристализована предрасуда о фиксираном животу.

Лако је измислити опште прописе, гледајући изнад глава људи, у небо, у вјечност. А покушај да их примјениш на људе…а да их не повриједиш…умјесто спасавања правде и свијета учини нешто за човјека коме знаш име и презиме, који ти је случајно и брат, да не пропадне ни крив ни дужан у име правде коју браниш.

Морал, начело, догма, који су створени изван и изнад логике појединачног живота, увек су у опасности, у искушењу, да постану злостављање живота, у име његове исправности, једнозначне крутости. Начела се могу представити као гвоздене мреже којом људи настоје да захвате животне струје.

Што не служи вредности, богатству појединачног живота – не служи животу.

ВЕЛИКИ МЕХАНИЗАМ – ЛОВЕ А УЛОВЉЕНИ

Какав је механизам моћи (власти) који видимо у роману? Који су његови закони?

„Нарушени природни поредак у којем зло рађа зло, кривда захтева осветника у којем сваки злочин дозива следећи, или као окрутни друштвени поредак међусобно завађених вазала и сениора у коме се целом државом управља као мајуром и где се пада као плен најјачега? Као отворена борба за власт или снажно куцање срца које разум не може ни да убрза ни да укочи … као густа и непрозирна ноћ историје, у којој се не назире освит, или мрак који је потпуно испунио људске душе?“  (Шекспир наш савременик, Јан Кот)

Живот појединца који осећа супротност између моралног поретка и поретка делања.

„Политика је чиста пракса. Уметност чији је циљ владање. И људи су глина с којом се може радити што се хоће. Цео свет је огроман комад глине, који се даје згњечити у рукама.“ (исто)

Велики механизам моћи у касаби, гвоздена мрежа чији су чворови: муселим, кадија и муфтија, коју је држала невидљива рука чак у  Стамболу, због несмотрености младог писара, Нурудиновог брата, могао је изгубити оно што је – са становишта моћи – најдрагоценије у њему: тајна. … Систему моћи, неправичном поретку који дави људе као мушице, није довољна та фактичка моћ, која управља животима људи; поретку делања потребна је моћ посвећена илузијом правде, постојањем закона, судских установа; укратко, том поретку потребна је увереност грађана да је власт правична и разложна.

Потресен у темељима бића неправдом, шејх Нурудин је кренуо ка моћницима, чвориштима велике мреже власти, у илузији – што ће тек касније открити – да се може људски, интимно, отворено говорити са њима. Велика Нурудинова заслепљеност (у односу на власт) испољила се одмах: није видео, није мога видети, да власт као начело није ништа друго до борба за властито одржање. Политика је уметност чији је циљ владање.

Појединац је само објекат на којем се изражава мања или већа ефикасност технике насиља.

Муселим (прво разочарање) – сила у покрету, начело власти, надмоћи као такве. Хладна стаменост власти пред бићем појединца који моли. Нурудин заражен „апстрактним хуманизмом“. Показује се до које је мере начело људскости неефикасно инемоћно, до које је мере оно неприпремљено да води овакав дуел. Јер овде стварног дијалога и нема. Иако је Нурудин дошао да пита, он је тај кога у ствари испитују. Дијалог је монолог, а ова се мало разликује од наредбе.

Кадија, Ајни-ефендија, сусрет без речи, дијалго који је у функцији монолога.

Сјајно развијена слика затворености једног фанатичног доктринара (власт је од бога и ко руши власт руши и божанску мисао о њој). „Двије обатањене чесме које су расипале устајалу воду“ – празнорекост. Језик светости има за циљ да сакрије, а не да открије и осветли, природу стварног збивања. Језик свете књиге, који учени кадија истура као зид пре д немирним и ојађеним Нурудином, јесте типично идеолошки језик којем је битно не да изрази (тачно) неку ствар него да убеди у исправност одређеног мишљења о тој ствари. Кадија зна природу ситуације, али он неће да зна за ту природу. Схватамо да  и речи мгоу бити репресивна снага, да се пот тим речником „општеприхваћених уверења“, куранских истина, увија и грчи рањено људско биће, које сваким капиларом осећа затвореност небеса над собом а жели да испуни људски закон и да помогне брату.

Муфтија – паралисан апатијом. Шејх, попут мађионичара, мора играти заводљиву игру да би тог човека извукао из „мртвачке равнодушности“. Трећи чвор, у гвозденој мрежи власти у касаби, није се померио из своје апатичне непомичности; судбина се мое указати и као лепљива сила апатије.

У касаби је изронило у пуном рељефу лице Великог механизма. Први пут у српском роману приказана снага затворености ауторитарних структура, дух који спуњава ту затвореност. Тај механизам је изазов људским илузијама и чежњама за променом.

Драма ограничености сазнања, напорног пута човека у освајању истине о себи. Сукоб бића стварности и бића замисли. Кад би могао знати, кад би знао, једном за увек, шта је истина, шта је правде, шта је моћ, шта је добро и зло, где је излаз и спасење из мука којима је изазов и плен, он би сву енергију бића управио у повољном правцу. Како пак то не зна, не може знати, а мора живети по извесним законима и по извесним представама о себи, онда се цео живот указује као напорно, мучно тражење извесности које се удаљују.

„Стари принципи добра и зла, свјетла и тмине, анђела и ђавола основа је свих религија и већине филозофских система, зато што му је основа у животу. Само ја се приклањам онима који сматрају да добро и зло нису одвојени, и механички супротстављени. Они су неодвојиве човјекове особине, и веома су измијешане, као мириси.“

ЈЕЗИК И ТОН У РОМАНУ

Дуго је тражио „језик и тон за своју душу и за своју руку“ (у Сјећањима) – један висински субјективизовани језик, у којем осетљив, духовно пробуђени читалац може да чује драму сваког трагичног, осетљивог бића у потрази за властитом суштином.

СИНТАГМАТСКЕ КОНСТРУКЦИЈЕ

Прихватљива безобзирност, осуђен истином, зрела слабост, безнадно започињање, необманута радозналост, невољни саучесник, спокојна безобзирност, прастара правда греха, зазидана пустош, надмоћно одбијање, празна тишина несреће, плашљиво радознао, љутито услужан (парадокс)

Реч је о бићу које се буди и буни истовремено, које целом духовном организацијом жели да напусти једна свет, а није у стању да то учини, онда се логично, и језик тога бића указује као „један болан, несмирујући афекат“.

Шта је људска природа и које су њене границе?

Песимизам јаких природа – песимизам луцидности, јасности, воље човекове да, у крајњој линији, зна на чему је, колико може да чини у околностима света и онда кад су ове очигледно човеку непријатељске.

Кад су опасна искушења света надмашила снагу јунака?

One response »

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s