Ми то тако

ВЕЖБА 1.

Нацртај девојку која је приветљива, боједаш, скубличе, загрљајаста. Има колчајесте очи, крњест нос. Она носи ђувезне минђуше и чангар тунику.

Нацртајте дечака који је дрдавче, жљебан, вироган, сампас. Носи шећерлијасту мајицу, каравенгиј’ панталоне.

ВЕЖБА 2.

Покушај да ове народне умотворине пројасниш савременом читаоцу тако што ћеш их превести на књижевни (стандардни) језик.

ОБРАТИ ПАЖЊУ: Немој објашњавати дијалекатске речи или сам смисао пословице. Циљ је да пронађеш праву реч из књижевног језика и њоме замениш  дијалекатску.

Никој неје сунце да огреје свакога.

Свако село башка адет.

Аздисан коњ штркља, а рага вуче.

Неће салта брада, па да бидне поп.

Л’сно је да однемаш, а тешко је да одимаш.

Загари који кивкав, зајци биркав, а који се не чујев, фаћав ги.

Останаја без очи, а за трепке се нервира.

Куј сас децу млеко куса, ће бидне укапан.

Вредан ко три лењиви одједном.

Ни грулен ора’ човек да му не узне из руке.

Заљубија се ко пинтер у дугу.

(Захваљујем се за идеју колегеницама које су држале семинар „Језик и комуникација у школама на подручју призренско-тимочког дијалекта“)