Вуково звоно

Уобичајен

ДЕТИЊСТВО У ТРШИЋУ

***************************

Рашири земљо руке

крај твојих пастирских стада

постојим сад и ја.

Мрка је боја трава,

у колибама је тама…

у тишину ја ћу ући

големом једном речју

да из угарака потече свет.

********************

******************

Шуњам се.

Звоне звона.

Дрво ми је друг,

свија у мени гнезда смисла.

Разлиставам звук свирале

по крошњама које преплавиле су небо.

После вешам звезде о њих.

И чини ми се, све ћу упити

и све ћу бити –

шта год погледам

стопиће се у мене заувек.

*********************

Семе сам – посејано у тајну њиву

одакле су кренули

пре много година под налетом векова –

прозвани Погрдни од света.

ПРВА ЗБИРКА 1814.

**************

Дан за даном,

воћка за воћком,

овца за овцом

– зри.

Осећам стопе давне се осушиле

врлети окруниле своје канџе.

Изгубљен сам.

У стотине гласова одјекују горе.

Не знам коме да се приклоним,

чије зраке да у стабла урежем

пре но што зима све однесе.

Снужден сам.

Ни зраци сунца не говоре, усамљени,

утростручили се иштрче

бодући мекане коре срца

што се пекло у мраку.

Ћутање.

*****************

Љубица пружа латице ка липама,

круне се бела стада,

у конпље потопљена

зри женска нога

нехајно машући пчелама.

Стопу по стопу ти љубим,

нежан је мој глас,

подиже се ка чланцима,

гута облутке твојих снова,

мисли да је тајна што звекеће

о стабла одебљалих храстова.

У јурњави за речима

надам ти се

у умирућем звону звона овог дана.

********

Ти постојиш као тишина.

Крај огњишта ти дајем обрисе ватре.

Огрћем те у сунчаним струнама својих руку,

месим у гару глас,

не слушам.

Душа ми се удаљила у причу иза света

да ткам је

како бих постојала.

************

Зов трава

пева ћутање девојачко.

У сваком откосу

по читава душа спава.

Гром проноси реч-клетву.

Покисле лажи уплићу се

у размршене крошње стабала,

пауци дођу па их додају у косе нечије

да се испеку на огњишту

у фине погаче прича –

ево, горе ми на рукама.

***********************

Девојка бржа од коња

***********************

У тајним записима твоје душе

лежи живот

убери ме из воде

покори ме ваздухом

вежи ме сакралном речју

извор сам

пунина једне капи

стоји ми у грлу

и вришти

изговори ме

***************

Прозирем најдубље очи на свету.

Смеју ми се два сунца,

гоне ме два месеца.

Чаробним штапићем додирујем

стену у души

срцем напуклим ко ружа.

Нашла сам долину која одзвања да воли!

Натоварила сам тежак престо на глалву.

Ломим гране око себе

виторога.

*****************

Приморске приче

***********************

Рибар казанџији

испод танане кошуље мреже

продаје тајну

везе смисао

лови реч

што се отиснула једном

с барке на отвореном мору

господину у баршунастом гласу.

Лебдео је тренутак над њим,

и мачеви, и браћа, и крв и туга

бугарили су.

*****************

Светли облутак загрлио талас

у таласу је заспала прича

просута у бисеру

бисер је шкољци-мајци

дуговао ноћи непросањане

кад је све певало –

и ноге девојачке у води,

и тамни кораци морнара,

и танана музика гусала.

О таквој једној ноћи

отвара се облутак на длану путника.

******************

Немој отићи

пасти на дно

хоћу причу

хоћу реч

нашу сузу

мирис наш

Певај ми, облутку,

загрлио си једном талас

и био си свемир.

***********************

ПЕСМЕ ЖЕНСКЕ

**************************

Обучена твојим очима – купам се.

Сипао си месечину читаве дане

по мом увелом телу

и тражио да прогледам

како би се осмеси вратили свету.

Дајем ти се

рукама широко отвореним

са срцем што грца од жеље за светлом

пресипам се….

*********************

Радости рађања

*********************

Бити као трава

пити земљу

привијати сунце

у ветар изговарати себе

смејати се зелено

дрхтати од шумора кише недостижно.

************************

Туга нероткиње

************************

Протичем крај туђих обала,

светла се пале и гасе,

зибају се колевке,

шире туђа стада

миришу…

живот између прстију

слива се

по туђим жрвним каменима.

Ја – без домовине,

без обала…

******************

Гледам овај камен

сјаји крај реке

купа се у невидљивом

у земљи је сна

прстом цртам по њему

жељу-мисао

што рађа осмех

по врховима мојих дојки

капљице теку у недоглед.

*********************

Гледам мрак

душа се моја онде спустила

пред непријатељем –  погледом

развијам јој убоје

и умачем у мелеме снова

иза оног жбуна откину се осмех дечији

очи ове грлице зову ме дечијим рукама

звездане њиве орем урликом-молбом

сазнање-истина

опет покопаше ме

***********************

Гледам ватру

чарам очима по врховима пламичака

бездушно спаљујем мисао по мисао

јаук за јауком

грозоту дана за грозотама вечери

мој мир је умро

хајке су почеле

вуци бесно тресу тло

о које ћу провући своје тело

никад – реч је која ме суди данима.

***************************

Камен умире

јуче сам му рекла тајну

и однела кључ

заједно гледамо залазак

ја – згаснула

он – спаљен до пепела.

*****************************

Баш-жена

*****************************

Врлудам

бежим

о корен

о камен

о пусту гору

истрошена

ганута

сама

узеше облаке

попише дугу

у дуги наду

кроз наду срце

у срцу камен што топио се

на камену сузу

у сузи око љубави

у љубави хиљаду пупова са лаганим осмехом

у осмеху мене саму

срушише.

(одломак из циклуса песама)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s