Вештичији сабор

Уобичајен

9. ВЕШТИЧИЈИ САБОР

Пун месец је ширио своје руке над брегом. На његовом врху је пак своје мирисне гране зарио у небо орах.

Ноћ се пунила ишчекивања. Изгледало је као да је све суздржавало дах и чекало.

И у кући је нестало светла.

Животиње су замукле.

Ветар је заћутао.

Природа је стала.

Поноћ је почела своје оглашавање на један интересантан начин.

Негде посред села, у загрљају месечине, крај нахереног плота, сијало се гумно. Из сенке се ка његовом средишту упути уздрхталим старачким кораком погнута прилика. За њом се вукло нешто као реп. Неко са орловским видом би нас обавестио да је то стара, од прућа увезана метла. Шта баба Станојка ради у својим касним осамдесетим у пола ноћи на гумну, не би знала да погоди ни Академија наука и уметности, уз сво поштовање њихове умешности и знања. Неће ваљда да чисти, побрљавела баба?,  мислили би појединци.

Наједном се са тог простора „катапултира“ иста прилика у ужареном облику и пружи се ка небу. Осамдесетогодишња баба-звезда! Бљак! Ова мисао би била одурна и сестрама у старачком дому!

Као на тајни знак са ближих и даљих локација, са оближњих и удаљенијих брда, брдашца, планинских врхова, пут неба се распламсаше мале хладно-зелене звезде репатице, наравно из обрнуте земља-небо перспективе. На висини, која неувежбаном оку посматрача ове заиста чудне појаве, изгледаше огромна, оне направише „конвој“ чудних „репатих звезда“. Мало лелујаше по летњем небу, па се чинило као да се спремају да улете у уста пуном месецу, али оне, као на знак, завише у једном моменту и брзометно се стуштише ка обронку где их, чинило се тако, похвата разгранати орах.

Покрај мравињака потрбушке су ову необичну појаву земља-небо-небо-земља пратила два пара очију. Они су направили мала удубљења у земљи, прекрили се откосом сена и крај мравињака поставили своје главе. Мрави су се повукли дубоко у земљу, вероватно, добро упознати са опасностима поноћних дешавања на оближњем ораху, решени да никако не учествују у вечерашњој гозби.

„Трупко, изгледа да почиње“, шапну Љупко. „Начуљи уши и извади тај кисели корен из уста! Буди тих!“

„Мљац-мљац! Мхм! Мљац!“, зачуло се са друге стране као одговор.

Из пуне тишине прешло се у лумперај за трен ока. Звезде-репатице пропричаше са грана ораха и он за тренутак засветле ко бучна новогодишња јелка. Одједном се око дрвета постави дугачак сто, на њему разноразне ђаконије, а „звезде“ се преметнуше у вижљаве прилике дугачких носева.

Из свог склоништа патуљци су гледали.

Десетак разноразних прилика поче да се мува око специфичног „шведског стола“. Углађени наклони. Цин-цин пехарима. Сјајна вечерња гардероба.

„Уважена комшинице!“

„О, мила моја! Бла-бла-бла.“

„Ју, слатка Цано, ма шта ми рече! Бла-бла-бла“, зачу се из тог правца.

Прилике су се опходиле једна према другој к’о у салону неке угледне даме.

Да нису промашили дрво, размишљаху патуљци и у неверици трљаху очи.

У њиховим књигама причају такве гадости о вештицама, а види ти ово.

Онда се Љупко досети да им је Гавра дао по прстен и нагласио да морају кроз њега  гледати у скуп и да ће само тако видети и разумети шта се ту прича.

И патуљци погледаше кроз прстен. Погледаше и занемеше, али и задрхташе. Изгледа да су њихове књиге ипак у праву. Трупку је малопре сажвакани укисељени корен почео да путује из желуца ка устима.

Ту где им се чинило да је постављен „шведски сто“, бејаше само труло лишће, по њему изнаслагани разноразни остаци нечега што је раније звано животиња. Уместо пехара у рукама лобање, величина разноразних.

Углађене даме бејаху у заиста чудном издању. Нека кошчица, вероватно пре тога поједеног створа, веселила је фризуре појединих прилика. Друге су у чупаве косе уденуле покоју гранчицу са увелим лишћем, изгледа хит вештичије сезоне. Остале су се представљале у нечему што су оне називале „природни вештичлук“. Све су поседовале  нападну шминку која је вриштала у јадном покушају да победи гаравост на лицу. Неке од њих су изгледале као да никада нису погледале себе у огледалу, а дотерале су се у стилу „понеси све из ормара, можда се никада нећеш вратити“. Наравно, све су биле запањујуће бучне.

Прође неколико тренутака шока и кроз прстење до ушију патуљака почеше да допиру њихови шушкетави, врискутави гласови.

„Боцкаш ме, Трњино! Дишеш ми за врат откад смо дошле!“

„А ти гураш носурду где не треба, Врбена!“, узвикну прозвана вештица.

„Е, даћу ја теби носурдом по главурди или, тачније, кад ти ова носурда разбије главурду, видећеш!“, цикну Трњина и завуче своје дугачке прсте у Врбенину хит фризуру.

Нажалост, кост у облику слова V олакша чупање неколико праменова ућебане косе. Врбена цикну и нимало женствено опајдари Трњину, где другде, но по прозваној носини и већ су се вијале ко две накострешене мачке низ брежуљак. Наравно, на ово нико није обраћао пажњу јер су се још неке гомилице сукобљених дама вијале низ брег.

Изгледа да им је то нека врста ритуалног плеса, мишљаху за себе патуљци.

„Девојке, девојке, упристојите се! Девојке!“, викаше омалена дебељушкаста прилика посред гомиле.

„Жежано, поганијо, што опет ти узимаш реч! Да ниси сањала да си главна овде?!“, пргаво одговори вижљаста прилика иза ње.

„А ти, Грано, совољуго, што ти опет приговараш? Неко те нешто питао?“,  не оста дужна прозвана вештица.

„Да ти мало поткрешем бркове већ ти се о метлу заплићу?“, закикота се свом безобразлуку Грана.

„Море, дођи, да ти сљуштим ту уштављену кожу с леђа овом чакијом!“,  запрети прозвана вештица и окрену се да оствари претњу.

„Мир међу животињама!“,  јасно се чу с краја групе и све заћуташе, а вијање низ брег престаде јер се појавила главна међу њима – Дарина. „Скупите се све овамо“,  наређење би јасно свима.

Вештице се окупише око ватре коју у рукама донесоше Искра и Огњана. Неке су очигледно имале нове фризуре које бисмо назвали „паклени фризерај“, неке су поседовале и нове израслине на телу у облику интересантних лоптица посред чела или на врху носа, али, изгледа, да су биле забављене нечим другим и нису имале времена да коментаришу нововечерњу моду. Ватра би стављена по средини импровизованог листастог стола. Одмах до ватре се смести Дарина, до ње Искра и Огњана, а остале уз повремено гушање, черупање или изузетни витешки потез зван „ногаинтур“ нађоше место себи. Наравно, све је то зачињено сочним увредама и буком која се не може измерити у децибелима.

„Да чујем месечни извештај!“, нареди Дарина.

„Ја сам свој бонус испунила!“, поносно се јави Пламенка и из торбице на струку извади малено људско срце. „Па сад реците која је најопакија!“, рече и врискутаво се засмеја.

Остале прихватише у хору.

Крв се у жилама заледи патуљцима.

„Свака част, Пламенка! Тако се посао обавља! Можеш на гозбу код Миладина!“

„Е, неће само она код Миладина да иде! Увек она има посебан третман! То си срце из гроба ископала синоћ, кукувијо!“,  побуни се Ватрица. „Ја му ноге грејем и трпим кад ме у леђа рита сваког дана, а она ноћу код Миладина на гозбу, а ти Ватрице у стају међу живину, кљуцај и ћути! Е, ево га шипак!“

„Правила знаш, госпођо! Нико те није терао да се заљубљујеш у човека!“,  упозори је Чарна.

„Море, ако му кажем…“,  покуша да прети Ватрица.

„Немој, случајно да му се прикаже ко му је женица у ствари! Планућеш ко шибица док кажеш стан-ту-милан!!!“,  хладно изрече Пламенка.

„Змијо рогата!“, нарогуши се Ватрица, прескочи сто и угура руке у Пламенкину косу, али дугачка шиба опече руке обе вештице у страсном стиску. Оне скочише у страну ко опарене.

„Кад сте толико борбене, изволите, пријавите се за Окршај двеју сила, маторе ландаре!“, нареди Дарина. „Шта је било, Ћоро вам откинуо језик?“, насмеја се мазећи  у крилу злокобног мачка без иједног ока, који крезубу главу устреми ка посвађаним вештицама.

„Ма, овај…ја…“, започе Ватрица, дувајући у опекотине на рукама.

„Ја ћу! Нек види ова црмиздруља, ко је права женска за Миладина!“, дрско рече Пламенка.

Настаде вриска, цика, кикотање. Остале подигоше Пламенку на руке. Звизнуше у прсте и метле, дотад усправљене уз стабло ораха, бејаху спремне за „почасни лет Изазивачице“. Једна, ипак, остаде усамљена. Ватрица у бесу и стиду пљуну на усхићену, узлетелу гомилу, заборавивши да јој је глава окренута ка небу.

Пљус!

„Е, црног ми мачка Зорана, ово баш није моја ноћ!“, гунђаше пењући се уз брежуљак.

Љупко и Трупко заузеше свој одбрамбену позу, познатију као „медвеђи оброк“ (у преводу, претварали су се да су мртви). Но, изнервирана и изневерена вештица није обраћала пажњу на њихово склониште.

Шљус!Ш-ш-ш-ш! – зачуло се шушкање и угибање сена под тежином округласте вештице. Она напући надурено уста, пободе главу у руке и мргодно бацаше варнице из очију.

Фиијууу!  И упали се оближња гомилица сена.

Фиијууу! Прогоре суво лишће крај дрвета.

Фиијууу! Фиијууу! Фиијуу! Палише Ватрица у свом бесу крајичке хаљина веселе гомиле у ваздуху.

Патуљци мењаше боју задржавајући дисање и бранећи достојанство позе „медвеђи оброк“. Љупко отвори једно око, премери даљину и количину беса, помножи са својим знањем о томе и схвати да га, у стању у којем се налази, вештица не може нањушити. Она њуши нешто друго, другу вештицу-супарницу, патуљци јој нису ни на крају памети. На основу ове дијагнозе, Љупко тихо захвати ваздух и отвори и друго око. Трупко се, пак, био занео. Његов страх је поставио другу дијагнозу и лагане капи зноја се појавише на његовом челу.

„Диши, бре, будало!“, зачу се Љупков глас крај његове главе и Трупку се поврати свест, а и већ одбегли живот.

„Она ће мени Миладина“, зачу се вештичије гунђање. „Мог Миладина нећеш, вала мене! Изгрицкаћу ти крила, па ће сутра вила „цап“ и готова си, па се после фали да си најпоганија!“

Патуљци начуљише уши. У вештици се кувао план.

„Ако, иди вечерас код Миладина, ал’ кад пођеш ја ћу ти ‘аљинче подрезати и оставити ево, баш, тамо испод Размава и то на десној страни. Па кад ти вила дође на мејдан, а оно има шта да нађе! А што је на десној страни, на десној страни је! Ти ћеш мени Миладина мога!“

Наједном се деси нешто чудно. Љупко није могао да верује својим очима. О томе у њиховим старим списима постоји само један кратки запис и то под ставком „Занимљивости о ретким појавама“. Из једног гаравог ока измигољи се Ватрици суза. Права правцата суза. Она испуза из црвеног ока и склизну низ гарави образ. Ватрица се брзо окрену у страну, и то према патуљцима, да је не виде остале. Суза кану на сено, а она хитро устаде, ваљда постиђена том слабошћу.

„Она ће мени Миладина мога“, беше последње што се чуло од њеног удаљеног гунђања.

Љупко хитро провуче главу кроз заштиту од сена, пажљиво гледајући ка месту где је седела вештица. На једној сасушеној стабљици остала је да светли вештичија суза.

Љупко извуче из појаса кожни торбичак, раздреши брзо свезу и захвати сузу вештим потезом. Врати се на старо место у скровишту.

„Љупко, нико нам неће веровати да имамо вештичију сузу!“ загрцнувши се од узбуђења дочека га Трупко.

„Реко’ ли ти ја да смо ми у јуначкој причи?! Вештичја суза! О њој сања чак и Велики и видео је само једном на Свескупу!“  стегну узбуђено раме свог друга.

Вриска, цика и смех се вратише. Вештице су по небу отплесале почасни плес. Пламенка се јако загаравила и добила један црвени прамен у коси, знак почасти за Изазивачицу. Охоло премери Ватрицу, која само стегну песнице, али не рече ништа.

„Да се попије, додај мало Жабљег винцета!“ Вриска и стрка се поново огласише, јер су се вештице гурале да уграбе мало ретке течности.

Скидајући змију са штапића, Дарина рече, мљацкајући у сласт:

„Пламенка, смеши ти се вештичја будућност! До сада смо морале срамно, сламчицама да бирамо ону која ће изаћи вилама на двобој, а сад… ти си прави правцати смрад рода свога!“ За тренутак се патуљцима учинило да ће се ово вече претворити у кишу вештичијих суза, али Дарина показа стаменост свога рода и само јако стегну Пламенкину главу. Они схватише да што се ове старе даме тиче, једино што би могло вечерас да се скотрља су два Пламенкина ока из чврсто стегнуте главе.

Забава се настави вриштећим чаврљањем вештичијег света. Љупко и Трупко сазнаше да у седмој кући крај Мораве никада не треба прескакати плот јер се ту Грана чешка (знамо да од тога патуљцима отпада брада), да се млада у кући Тондорића спрема „на ову страну“, да своје „дарове“ Трњина крије у увету шугавог прасета посред села, да упамте и упозоре кога треба да не једу месо у пушници баба Стане јер је користе и Огњана и Искра, главне куварице сабора, и многе друге, потпуно бескорисне, али језовите ствари.

Журка се таман захуктала, кад се негде далеко, далеко, далеко, иза трећег брда, зачу нешто налик на „ку-ку-ри-ку“.

„Жежана, чини ли ми се или је певац газда-Совронија још увек жив и здрав!?“ бесно упита Дарина, заустављена у пола страсног трача о сабору старопланинских вештица.

Жежена се глупаво затрепта и већ следећег тренутка би обучена у слуз крастаче Маше. Остале попадаше на земљу, вриштећи од смеха.

„Глупави, вештичји створови! Бруко овоземаљска! Имате један једини задатак да зачепите кљунове петловима у вашим селима, па ни то не умете ваљано да урадите! На метле, сутра је двобој, а једним потезом „ногаинтур“ поздравите глупачу Жежану, па куд који!“ нареди Дарина и прва изведе шут на којем би јој завидели извођачи било ког једанаестерца. Остале се изређаше, појахаше метле, а последња се придружи Жежана, чешући свој тур и мало у страну седећи на метли.

„Сматрам да су ове вештице такве само зато што су женског рода. Жене су ти свуда исте. Кад те сусретне женска памет, од сваке те заболи глава!“ мудро изврши разматрање вештичијег света Трупко, срећан што је жив, срећан што није постао печење и срећан што за великог јунака, као што је он, остаје још један задатак – спаванција-уживанција.

(одломак из недовршеног романа)

2 responses »

  1. Баш ми се свиђа 🙂 А мислим да је посебно вредно у односу на најмлађе читаоце што је стил и језик таман по њиховом укусу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s